Trend rasta migracije, naročito mlađe populacije, iz Srbije u inostranstvo treba posmatra sa nekoliko aspekata.
Reč je najpre o nemogućnosti pronalaska posla u struci, zatim o želji za usavršavanjem, ali i o traganju za većom zaradom. Pritom, nije redak slučaj da se kod mladih stručnjaka, potencijalnih migranata, koji bi pošto-poto sreću da okušaju u inostranstvu, stvara ružičasta slika o tome šta ih tamo čeka.
Prema podacima Akademije ekonomskih nauka u Beogradu, objavljenim u tekstu „Emigracija iz Srbije dobila galopirajući trend“ u listu Danas, 60 odsto ispitanika iskazalo je želju da migrira iz Srbije u neku od zapadnoevropskih država, pri čemu je u 80 odsto slučajeva glavni motiv – zarada. Ukazuje se i na eventualne negativne efekte tog procesa na privredni razvoj Srbije, s obzirom na to da mladi stručnjaci svojim znanjem doprinose razvoju stranih kompanija, samim tim i privredama drugih država.
Kao najsnažniji motiv za odlazak u inostranstvo navodi se zarada, ali se istovremeno postavlja pitanje koliko je visina zarade (primera radi, minimalna zarada u Nemačkoj iznosi 1.500 evra) srazmerna standardu, odnosno koliko će posle podmirivanja osnovnih troškova, moći nešto i da se uštedi.
Mlade stručnjake, radne migrante iz Srbije, zanima i to da li će posle izvesnog vremena moći da podignu kredit za kupovinu neke nekretnine – kuće ili stana. Taj problem se, čini se, najbolje može analizirati na primeru zdravstvenih radnika, najčešće VI stepena obrazovanja, koji odlaze u Norvešku. Oni kao glavni razlog odlaska navode niske zarade u Srbiji i nezaposlenost. Ali da bi neko dobio šansu da u Norveškoj radi kao medicinski stručnjak sa visokim obrazovanjem, mora prethodno da savlada norveški jezik (ispit se polaže u ambasadi Norveške u Beogradu, ili nekoj licenciranoj privatnoj agenciji u Srbiji). Osim toga, neophodno je licenciranje diplome, što iziskuje troškove od najmanje 1.000 evra. Da ne govorimo o tome da su se u međuvremenu uslovi zapošljavanja pooštrili s obzirom na to da prednost imaju migranti iz bliskoistočnih država, naročito iz Sirije, kao i državljani Evropske unije.
Onaj ko uspe da savlada sve te komplikovane procedure i da dođe do posla, može da računa na zaradu od oko 3.000 evra, pri čemu polovinu zarađenog novca mora da izdvoji za podmirivanje osnovnih troškova. Ukoliko, međutim, želi da kupi kuću ili stan, za to bi trebalo da izdvoji najmanje 1.000.000 kruna, što je pozamašna suma za većinu gastarbajtera iz Srbije. Kao alternativa, nude se državni, socijalni stanovi. Slična situacija je i kad je reč o zapošljavanju u Švedskoj.
Ovo je samo jedan od primera zapošljavanja školovanih srpskih gastarbajtera u nekoj skandinavskoj, dakle obećanoj, državi sa uređenim sistemom, gde je briga o pojedincu podignuta na znatno viši nivo. Izgradnjom jeftinih stanova za pripadnike Službe bezbednosti i mlade naučne radnike i Srbija je iskazala želju da na taj način, kroz svojevrsni državni intervencionizam, doprinese stvaranju boljeg socijalnog ambijenta u, tranzicijom iznurenoj, državi. Dobijanje stana uslovljeno je ostankom naučnih radnika u Srbiji.
Nesporno je da svako od nas ima pravo da odluči da li će ostati, ili napustiti Srbiju. Ipak, nameće se i pitanje: da li je egoizam nadvladao neke moralne obaveze mladih stručnjaka prema Srbiji, naročito imajući u vidu činjenicu da se većina njih školovala o trošku matične države, ili su bili stipendisti pojedinih kompanija. Oni su to, očigledno, zaboravili i sada svoje znanje, kao svojevrsni resurs, stavljaju u službu privrednog i kulturnog razvoja drugih država. I to kao građani drugog reda.
(Goran M. Cvetković, „Danas“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com