U Srbiji se, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, 250 kompanija aktivno bavi reciklažom, a resorno je ministarstvo izdalo do sada oko 600 dozvola za upravljanje otpadom.
Kristina Cvejanov, predsednica Asocijacije reciklera Srbije, kaže da postoji dovoljno fabrika za reciklažu otpada, ali da nedostaje sirovina, odnosno otpad koji bi se tim fabrikama dostavljao da imaju šta da rade.
Ovako, dodaje, većina radi s pola kapaciteta.
„Naša postrojenja rade sa 50 odsto kapaciteta, a ogromne količine otpada koje sakupe komunalna preduzeća završavaju na deponijama, dok naši recikleri ne mogu da napune postrojenja. Zato je sakupljanje otpada najslabija karika u lancu reciklaže“, tvrdi Cvejanov.
Ona navodi i da je u Srbiji izdato više od dve hiljade formalnih dozvola za sakupljanje otpada, do je broj neformalnih, uličnih sakupljača nemoguće tačno utvrditi.
Istovremeno, procenat ambalažnog otpada koji se reiciklira je oko 40odsto, gde smo, kaže Cvejanov, blizu Evrope, ciji je standard 50.
„Ono u čemu se kod nas zaostaje, jesu staklo I limenke. Te sirovine se ne recikliraju u zadovoljavajućem procentu, jer se ni ne sakupljaju dovoljno, te bi upravo o sakupljanju tog otpada trebalo razmišljati u budućnosti“, poručuje Cvejanov.
Direktor Agencije za zaštitu životne sredine Filip Radović ukazuje na još jedan problem, odnosno aspekt ovog posla.
On podseća da će Srbnija, kad na red dođu pregovaračka poglavlja koja zahtevaju određeni nivo zaštite životne sredine, morati da obezbedi oko deset milijardi evra da bi dostigla taj nivo.
„Setimo se pre nekoliiko godina je Žoze Manuel Barozo doneo papir našem premijeru Vučiću na kojem je životna sredina bila obeležena crvenom bojom, a sada smo izašli iz te crvene boje i na poslednjem Odboru za energetiku u Briselu prepoznat je i pohvaljen napredak u oblasti zaštite životne sredine“, naveo je Radović.
On, međutim primećuje da su šanse za neuspeh, kao i u svakom poslu, moguće i u reciklažnom, pa poručuje svakome ko se za taj posao odluči da može da očekuje podršku Vlade Srbije kroz novi Zeleni fond koji se priprema.
„Ako se neko odluči za reciklažu, to jeste pravi posao jer pre svega može da računa na podršku Republike Srbije koja će kroz novi zeleni fond biti u mogućnosti da svim kompanijama koje učestvuju u tom procesu obezbedi izvesno, predvidivo i održivo poslovanje“, ističe Radović.
Zeleni fond je, prema njegovim rečima, u novom Zakonu o zaštiti životne sredine zamišljen kao budžetski fond u koji će se od 2017. godine, novac slivati od naplate ekološke takse, a nakon toga upućivati kompanijama koje se bave ili učestvuju u nekom vidu zelene ekonomije.
Tu će, dodaje, biti uključeni i neformalni sektor i nevladin sektor i mnoge druge aktivnosti koje sačinjavaju oblasti životne sredine .
Nikola Egić, direktor kompanije „Božić i sinovi“ potvrđuje da su šanse za uspeh u poslu s reciklažom veće nego u nekom drugom i za to navodi dva razloga.
Prvi je, prema njegovim rečima, taj da otpadom hteli ne hteli, moramo da upravljamo, , odnosno, „to nije nešto što može da ostane tamo gde ga bacimo“, a drugi je onaj koji donosi profit.
„Svaki otpad je napravljen od nekog materijala, kad se taj materijal uzme iz otpada, on se može koristiti kao sirovina za proizvodnju nečeg novog“, zaključuje Egić.
Njegova kompanija, inače, bavi se recikliranjem električnog I elektronskog otpada već deset godina i dobar je primer kako se u ovom poslu, ako se njime odgovorno bavi, može lako uspeti.
BIS je osnovan pre 30 godina, do 2006. se kompanija bavila pružanjem usluga u IT industriji, a onda su ušli u biznis koji se zove upravljanje otpadom jer im je tada prilikom uvoza IT opreme rečeno da više ne mogu da je uvoze, uz obrazloženje da u Srbiji ne postoji sistem za reciklažu.
„Rečeno nam je da Srbija nema sistema za reciklažu, pa smo odlučili da ga napravimo“, kaže Egić i dodaje da njegova kompanija sa 180 radnika uspešno posluje.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com