Stanovnici najmanjeg ostrva na istoku Španije El Hiero, shvatili su pre tri godine da mogu da uštede na računima za struju. Odlučili su da raskinu ugovor o snabdevanju s elektrodistribucijom i da struju ubuduće dobijaju iz vetra. Promena snabdevača im je utoliko bila lakša i isplativiji ako se zna da je na ostrvu s oko 10.000 stanovnika već postojala vodoturbina za proizvodnju struje, pa u slučaju da za rad novih vetrenjača nije bilo dovoljno vetra, voda bi se puštala iz rezervoara ka vodoturbini i tako proizvodila dodatna struja.
I dok je za Srbiju ovakva slika relativno daleka, najviše zbog činjenice da je kilovat-sat struje kod Elektroprivrede Srbije i dalje najjeftiniji, pa je i razumljivo što potrošači ne razmišljaju da menjaju snabdevača, u Španiji je situacija drugačija. Do početka ekonomske krize 2008. godine, ova zemlja je bili svetska sila u oblasti obnovljivih izvora energije. Danas im je želja da se vrate na tu poziciju izgubljenu u međuvremenu, što zbog ekonomske krize, što zbog drastičnog umanjenja državnih subvencija zbog kojih je skoro 60 odsto kompanija koje su se bavile ovim poslom, propalo.
– Trenutno je cena struje iz španskog vetra najjeftinija. Najnovije tehnologije tome najviše i doprinose. Ovako dobijena struja jeftinija je od one proizvedene iz sunca, nuklearki, uglja ili vode – kaže Huan Virhilio Markes, generalni direktor Udruženja za energiju vetra Španije, osnovanog pre 15 godina.
Niskoj ceni struje ide u prilog i činjenica da je proizvodnja na zavidnom nivou zahvaljujući velikom broju sunčanih dana oko 300 godišnje, kao i snažnim vetrovima. Godišnji prosek rada ovih vetroparkova je oko 2.050 sati, kaže Markes, čije Udruženje okuplja 90 odsto kompanija i više od 200 privrednika koji se bave izgradnjom, održavanjem i proizvodnjom struje.
Španija danas, ističe on, ima 23.000 megavati instalisane snage (što je tri puta veća snaga nego što imaju sve elektrane u Srbiji) i oko 10 miliona potrošača struje koji koriste energiju vetra. Poslednje tri godine, instalisano je, međutim, svega 65 megavata, zbog nedostatka novih investicija prouzrokovanih krizom.
– U 2016. godini proizvodnja je iznosila oko 18,2 odsto ukupno proizvedene struje. Dok je u 2013. bila još veća 20,2 odsto i struja iz vetra je bila prvi izvor snabdevanja. Španija je danas treći izvoznik struje na svetu zahvaljujući čemu zarađuje oko tri milijarde evra godišnje – kaže on.
Upitan kakvi su danas podsticaji države (fi-din tarife) za proizvođače struje iz vetra, Markes odgovara, da je Španija bila jedna od prvih zemalja u Evropi koja je usvojila fi-din podsticaje i pionir u tom poslu.
– Od 1. januara 2016. stupila je snagu nova berza struje i cena se formira po sistemu ko ima da ponudi više struje, cena je niža. Danas je sve stvar konkurencije. Poslednja nedelja januara bila je izuzetno hladna i to se odmah odrazilo na cenu struje iz vetra, pa je tog dana cena bila i najviša– kaže on.
Podseća da su investicije opale u poslednjih šest godina i da je danas za većinu investitora mnogo da ulože 1,2 miliona evra u samo jednu vetrenjaču. Poslednje tri godine novi vlasnici su mahom investicioni fondovi koji su kupovali vetroparkove po niskim cenama od onih koji su ih gradili, jer ovi finansijski više nisu mogli da se nose s ovim investicijama čija se ulaganja vraćaju tek za 20 do 25 godina.
Na pitanje da li očekuje nove investicije i vraćanje zlatnog doba za ovu vrstu zelene energije, Huan je skeptičan i kaže da je zlatno dobra prošlo. Ipak, očekuje da cena nastavi da pada s razvojem novih tehnologija, ali i činjenicom da su potrošači svesni da se na ovaj način poboljšavaju ekološki i socijalni uslovi, odnosno da se će s novim investicijama doći do otvaranja novih radnih mesta. Prvi čovek ovog španskog udruženja, kaže, da su izgubljena brojna radna mesta, da ima slučajeva gde su kompanije do početka ekonomske krize zapošljavale i do 30.000 radnika, a da ih je danas u istim tim preduzećima oko 5.000 ljudi.
Praveći paralelu gde je Srbija u odnosu na Španiju, Miloš Colić, direktor kompanije „Nju enerdžija”, kaže da potrošači u Srbije već koriste zelenu energiju u onoj meri u kojoj se ona proizvodi i otkupljuje.
– Posle donošenja uredbi u junu 2016. godine, stvorili su se uslovi za realizaciju novih projekata. Novi propisi su najviše bili neophodni za izgradnju vetroparkova, te smatram da će se izgradnjom vetroelektrana u kapacitetu od 500 megavata, koliko ima investitora sa privremenim statusima povlašćenog proizvođača električne energije, stvoriti uslovi da Srbija do 2020. godine proizvodi i troši 27 odsto zelene energije – kaže Colić.
Srbija sada troši energiju iz vode, iz velikih hidrocentrala, malih hidroelektrana, solarnih parkova i manjih vetroparkova koji su postali operativni prošle godine. Za godinu-dve, ta slika će se dodatno poboljšati, ocenjuje on.
– Koliki je udeo obnovljivih izvora energije u ukupnoj potrošnji, određuje institut ili mehanizam garancije porekla. Ministarstvo energetike započelo je proces pripreme podzakonskih akata, koji regulišu pitanje garancije porekla. Verujem da će se posle usvajanja takvih akata steći uslovi da kupac od snabdevača dobija precizne podatke koliko je zelene energije u isporučenoj količini električne energije – ističe on.
Novac koji sada izdvaja svako od 3,5 miliona domaćinstava u Srbiji i plaća preko računa EPS-a za zelenu energiju koristi se da bi se povećao udeo u proizvodnji i potrošnji.
Imajući u vidu da je cena struje u Srbiji ne samo ekonomsko tržišna, već socijalno-ekonomska, a ponekad i politička kategorija, trebalo je puno vremena da se razbiju neke predrasude kod potrošača.
– Dugo je dominiralo mišljenje da su obnovljivi izvori energije nešto što je vrlo skupo. S druge strana, svima je jasno koliko su skupa postrojenja za proizvodnju zelene energije, pre svega vetroelektrane, pa nije realno očekivati i da cena može biti niska – zaključuje Colić.
(Jasna Petrović-Stojanović ,Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com