Za dva meseca i jedan dan navršiće se 15 godina od atentata na prvog demokratskog premijera Srbije doktora Zorana Đinđića, a nešto više od mesec dana nakon toga iz zatvrora će na slobodu biti pušten Željko Tojaga (47), nesuđeni Đinđićev atentator.
Bio je 21. februar 2003. godine kada je zemunski klan, potpomognut saradnicima iz JSO i resora Državne bezbednosti, načinio odlučujući korak u ostavarenju svog plana – ubistva Zorana Đinđića.
Kako je otkrio svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi, posle višenedeljnog izviđanja terena i kovanja plana, nabavke oružje i organizovanja petočlane grupe, doneta je odluka da se tog dana, u neposrednoj blizini tada nedovršene beogradske hale „Limes“ (današnje „Arene“) ubije premijer Srbije.
Plan je bio naizgled spektakularan, a u praksi glup i nesprovodiv: Bagzi je trebalo da kamionom probije kolonu premijera, zaustavi je u blizini hale, nakon čega je četvorica atentatora, naoružana „zoljama“ i automatskim puškama, trebalo da ubije Đinđića i njegovo obezbeđenje.
Atentat nikada nije realizovan, premda je Bagzi ipak izazvao sudar. (U bizarnom spletu okolnosti, Milenković je nakon hapšenja pušten iz pritvora, nakon čega je pobegao. Đinđić se šalio da je „neko verovatno učio da vozi“). Osim Zvezdana Jovanovića i Mileta Lukovića, jedan od atentatora trebalo je da bude i Željko Tojaga.
Tojaga je, kao i brojni drugi pripadnici zemunskog klana, bio bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije, pa, s tim u vezi, Legijin „kadar“. Na suđenju koje je usledilo nakon „Sablje“, okrivljeni je negirao krivicu, ali je uprkos tome, 2007. godine osuđen na 30 godina zatvora.
Ipak, krajem 2008. godine, Vrhovni sud Srbije uvažio je žalbe odbrane i prepolovio mu kaznu. U obrazloženju odluke je navedeno da je procenjeno da je Tojaga učestvovao samo u jednoj radnji izvršenja krivičnog dela (pokušaj ubistva Đinđića), za razliku od ostatka klana kojima se na teret stavljao veliki broj ubistava, i na kraju krajeva, sama likvidacija Đinđića.
Njegovi zatvorski dani prolazili su mirno, bez intersovanja javnosti. Prema medijskim spekulacijama, uredno je pisao molbe za privremeni otpust, koje je sud uredno odbijao. Kako je za „Blic“ potvrđeno od izvora upoznatih sa Tojaginim slučajem, nesuđeni atentator na slobodu će i definitivno krajem aprila ove godine.
Decenija i po prošla je od ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbije. Zbog odgovornosti u atentatu osuđeno je nekoliko osoba, zbog pripadnosti zemunskom klanu još više, ali pojedine krivične prijave – poput one koju je u ime Đinđićeve porodice podneo advokat Srđa Ppopović – kao i optužnice (pobuna JSO koja je bila uvod u likvidaciju premijera) nisu dobile pravosudni epilog.
Tojaga je duže vreme štrajkovao glađu u samici beogradskog CZ-a. On je štrajk počeo mesec dana nakon hapšenja, u februaru 2003. Jeo je samo hleb i pio vodu, zbog čega je smršao 20 kilograma. Na sudu je tvrdio da nikada nije video Dušana Spasojevića, da ne poznaje članove zemunskog klana i da jedino zna Milorada Ulemeka Legiju.
Prvi osuđenik za učešće u ubistvu srpskog premijera koji je izašao na slobodu bio je Saša Pejaković zvani Pele (41), bivši pripadnik „Crvenih beretki”, piše „Alo“. On je polovinom marta 2013. izašao sa izdržavanja osmogodišnje kazne zatvora, na koju je osuđen zbog pomaganja Đinđićevim ubicama. Kaznu je izdržao u sremskomitrovačkom zatvoru, a izašao je mesec dana ranije, nakon što mu je uvažena molba za uslovni otpust. Pejaković je osuđen jer je od 12. do 20. marta 2003. pomagao u skrivanju Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma tako što ih je vozio automobilom po Beogradu i okolini.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com