Telefoni, redakcijski i kućni, vlasnika i urednika „Dnevnog Telegrafa“ i „Evropljanina“ Slavka Ćuruvije prisluškivani su od druge polovine 1998. godine do bombardovanja 1999. godine, izjavio je danas svedok na suđenju za ubistvo Ćuruviji, bivši pripadnik beogradskog centra Državne bezbednosti Predrag Gikić.
On je kazao da je za to vreme (od 1998. do 1999. godine) napisao između 30 i 40 službenih zabeleški.
Gikić je u Specijalnom sudu naveo da je poslednju zabelešku napisao 15. februra 1999. godine, kada je nadležnima rekao da su ti razgovori postali bez bezbednosnog sadržaja.
On je dodao da je na slučaju Ćuruvija radio do pred NATO bombardovanje, ali i da je bio iznenađen kada je od kolegnice Olivere Antonić Simić saznao da su tajne mere prema Ćuruviji primenjivane i nakon toga.
„Nisam znao da je bio pod nekim tretmanom u vreme ubistva, bilo je iznenađenje za mene kao operativca da nemam uvid u to, mada nije postojala obaveza da znam za to“, rekao je Gikić koji je Ćuruviju prisluškivao kao operativac Trećeg odeljenja u Odseku za borbu protiv ekstremizma.
Gikić je rekao da je tek nakon što je u medjima objavljen dosije „Ćuran“, a za koji je, kako je naveo, mislio da nije istinit, saznao da je mera prisluškivanje Ćuruvijinih telefona nastavljena, kao i da je uvedena i mera tajno praćenje.
Prema njegovim rečima, Ćuruviju su počeli da prisluškuju kada je vrh Državne bezbednosti dao nalog da se obrati pažnja na to kako mediji tretiraju „akcije srpskih snaga protiv terorista na Kosovu“ i da su zbog toga razgovarali sa urednicima pojedinih redakcija.
Gikić je dodao da mu je, nešto kasnije, načelnik Trećeg Odeljenja dao nalog da prisluškuje telefone Ćuruvije što je prihvatio kao meru „u sklopu“ ranijih aktivnosti prema medijima.
„Trebalo je da slušam razgovore i prečistim ih i vidim ono sto je bezbednosno interesantno“, rekao je Gikić i dodao da je iz toga zaključio da je Ćuruvija zaslužio da bude predmet interesovanja službe za koju je radio.
Prema njegovim rečima, Ćuruvija nije bio izdajnik zemlje, ali je, po tadašnjim merilima, imao bezbednosno interesantne kontakte.
Gikić je naveo da je poslednju belešku sastavio o razgovoru Ćuruvije i atašea američke ambasade Dagalsa Dejvidsona, kada su pominjali „predaju nekog novca“, i to u vreme kada je vlast finansijski kažnjavala Ćuruviju.
Telefonski razgovori Ćuruvije su nakon toga „ostali bez sadržaja“ iz razloga što je, kako je ocenio, postao opreznji ili ga je neko obavestio o preduzetoj meri.
Za ubistvo Ćuruvije optuženi su bivši načelnik Resora Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković, bivši načelnik beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, kao i bivši pripadnici te službe Ratko Romić i Miroslav Kurak, koji je u bekstvu.
Slavko Ćuruvija ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja Srbije, ispred zgrade u kojoj je živeo u Beogradu.
Po optužnici, Ćuruviju je ubio Miroslav Kurak, a saučesnik mu je bio Ratko Romić, koji je drškom pištolja udario Ćuruvijinu suprugu Branku Prpu u glavu. Po optužnici, plan ubistva i operativno praćenje naredio je Radomir Marković.
Kako se navodi u optužnici, Ćuruvija je ubijen po nalogu nepoznatih lica iz vrha vlasti zbog „javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga“.
(Beta)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com