MEČ je bio „za infarkt“, ekipa se „vratila iz mrtvih“, susret nije za one „sa slabim srcem“… Taj sportski žargon često se koristi za opis neizvesnih susreta, a Slaviša Đukanović (38) je pobedio u najdramatičnijoj utakmici, u kojoj ti izrazi nisu stavljani pod navodnike. Nekadašnji golman naše rukometne reprezentacije doživeo je srčani udar na treningu francuskog Eksa, a posle izlaska iz kome odgovorio je na jednu od nekoliko hiljada poruka koje su mu blokirale telefon kada ga je uključio na kućnom lečenju:
– Dobro sam, stanje je normalno. Mada, tako je bilo i pre, ništa nije ukazivalo na to da imam probleme sa srcem – poručuje Đukanović, za „Novosti“, iz svog doma u Francuskoj.
Jedan trening umalo da bude koban, ali iskusni čuvar mreže priča o tome kao da se samo ušinuo. Osmeh se često čuje sa druge strane slušalice.
– Saigrač je prvo mislio da se šalim kad sam pao pored njega na zagrevanju, jer sam uvek vedrog duha. Onda je shvatio da sam prestao da dišem, kažu da je to trajalo 4-5 minuta. Sledeće čega se sećam je buđenje u bolničkoj postelji posle tri dana u komi. Imao sam osećaj da je sve trajalo pet sekundi, kao da sam samo dremnuo. Potom sam video punu sobu i najbliže ljude, moju suprugu i trenera Žeroma Fernaneza koji me zabrinuto gledaju. Niko nije znao da li ću se probuditi iz kome. Tad sam shvatio da se nešto desilo.
Dogodilo se to da je Đukanović u jednom trenutku seo da se odmori na drugom kraju terena, gde se zagrevao sa još jednim golmanom. Nije se šalio, doživeo je infarkt, a prvu pomoć je dobio od – vatrogasne službe.
– U Francuskoj su i vatrogasci obučeni da daju prvu pomoć. Imao sam sreću što se baš u Marselju nalazi najbolja bolnica za probleme sa srcem. Lekarima još nije jasno zašto se ovo desilo. Prošao sam sve rigorozne kontrole kada sam potpisivao za Eks, nikada nisam imao probleme sa srcem. Ugradili su mi pejsmejker i prate me 24 sata. U sredu imam kontrolu, pa ćemo videti šta kažu. Zasad je izvesno da najmanje tri meseca neću stati na gol.
Jedan od najboljih golmana francuske lige ima želju da opet zaigra.
– Dok ne ustanove šta se dogodilo, teško da ću moći. To može biti za 2-3 meseca, a možda i za 4-5 godina. Imam ugovor do juna. Dobio sam poruke sadržine: „Nema veze što više nećeš braniti, bitno je da si živ“. Ko kaže da neću? Želja mi je da se oprostim onda kad ja budem hteo, a ne kad mi srce odredi. Uostalom, što si stariji, to lakše braniš. Nekad sam na meču morao da skočim 20 puta da bih odbranio jednu loptu. Sad skočim jednom i imam jednu odbranu.
Ni veteranski status ni infarkt nisu slomili volju bivšeg reprezentativca.
– Što si stariji, to više vičeš: „Ma, mogu ja to, nije mi ništa“, iako te nešto boli. Dok klinci znaju da pauziraju sedam dana kad im curi nos. Ali možda je i to suština. Svaka mala prehlada smeta srcu, ne bi smeo tad ni da potrčiš. Profesionalni sport je opasan po zdravlje. Koliko god zdrav život vodio, sigurno ti oduzme nekoliko godina. Stres, adrenalin, posle meča do 4-5 ujutru ne mogu da zaspim. Nervozan si što ti ne ide, pa više treniraš i izlažeš se još većim naporima.
Ali Đukanović svake godine govori istu stvar:
– „Igraću još samo jednu sezonu“. Ne vredi, vuče te adrenalin. Drug mi je skoro rekao da ćemo umreti u 60-70. godini, a bez rukometa bismo možda doživeli poznu starost. Ali tu istinu smo znali i pre 20 godina. Opet bih isto sve uradio.
Naš golman ne propušta nijednu utakmicu svog tima, iako pejsmejker može da detektuje koliko su mečevi neizvesni.
– Tvrda smo ekipa, i one najjače volimo da gnjavimo do 58-59. minuta. Samo da mi doktori ne zabrane da navijam – zaključuje Đukanović kroz osmeh.
Nisu to mečevi za one sa slabim srcem…
Odmah po izlasku iz bolnice, Đukanović je posetio saigrače na treningu.
– Drago im je kad sam sa njima, tu sam da udelim neki savet, zapažanje sa strane, da podignem atmosferu. Glavna fora je to što se šale sa mojim pejsmejkerom, kažu mi: „Beži od mene, udariće me struja“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com