U Norveškoj se sledećeg meseca obeležava 75 godina od dolaska srpskih ratnih zarobljenika u tu zemlju. Od 4.268 identifikovanih mučenika koji su na severu kontinenta pravili državi Norveškoj put ka Finskoj i ka Polarnom krugu (današnji put E 6), vratilo se samo oko 1.000. U prvoj godini od juna 1942. do istog meseca 1943. na najsvirepiji način pobijeno je 72 odsto dovedenih! Takvu stopu smrtnosti nisu imali ni najozloglašeniji nacistički logori.
Velimir Pavlović (96) poslednji je u Beogradu iz tog stroja mučenika. U svom stanu na Petlovom brdu okružen je slikama norveških pejzaža, koji ga podećaju na dane provedene u toj zemlji. Danas ne zna ima li još živih njegovih sapatnika. Na pitanje kada je bilo najgore u ropstvu, odgovora: – Najgori je bio dan koji svane!
Na početku ispovesti za „Novosti“, Ilić veli da odnosi između zatočenih Srba i Norvežana tokom Drugog svetskog rata nisu bili prijateljski na samom početku. On otkriva da je „bratimljenje“ nastalo tako što su Srbi zatočeni u logoru na Polarnom krugu po kapitulaciji Rajha oterali nemačke stražare, a zatim se uputili u obližnja sela sa pozivom Norvežanima da dođu u goste u srpski kazamat. Dočekali su ih zakuskom iz paketa Crvenog krsta i pozorišnom predstavom „Kavalerija Rustikana“.
Kada su u pitanju nemački vojnici i oficiri koji su čuvali preostalih 1.000 logoraša, naš sagovornik navodi da osvete nije bilo. Naime, poslednji upravnik logora bio je „pristojan“ Nemac i zato su mu dozvolili da se sa svojom vojskom tokom noći izvuče i ode.
– Poslednji, a prvi put posle Drugog svetskog rata, u Norveškoj sam bio 2013. godine – počinje Pavlović. – Domaćini su bili sjajni. Držali su nas kao malo vode na dlanu. Međutim, nisam mnogo prepoznao iz tog krajolika. Logorske barake su srušene, priroda je osvojila teren ali ostali su spomenici našim zemljacima na „Krvavom putu“, gde smo robovski radili. Gledajući put „gubilišta“, ponovo sam sve preživljavao.
Životna drama tada dvadesetogodišnjaka iz Malče kraj Niša, počela je marta 1942. godine, kada je krećući na posao kod auto-mehaničara Stojana Delića gde je šegrtovao, ušao da doručkuje u buregdžinicu u gradu. Veli, tog jutra na njega su skočila dva čoveka iz niške policije koji su se krili unutra i poveli ga pravo na ispitivanje. Kasnije se ispostavilo da je sin od gazde bio u skojevskom pokretu, a dogodila se provala te su hapsili mlađe koji bi ušli unutra.
– Nisam priznao u policiji jer nisam ni znao te ljude. Ipak, završio sam u logoru „Crveni krst“. Naša grupa od oko 400 u Nišu pohapšenih, upućena je vagonima u nepoznato.
Ljudi koji su na ovaj način prebačeni u Norvešku nisu imali status ratnih zarobljenika već robova. Baš kao i njihovi zemljaci iz Toplice koje su Bugari 1915. pokupili i oterali da grade prugu Istanbul – Bagdad. Bili su predviđeni da umru.
Kako dalje svedoči sagovornik, put do Norveške je trajao danima. Vagoni su bili zatvoreni spolja i konvoj živih mrtvaca iz Srbije došao je u Nemačku, a zatim su ih, posle nekoliko dana, uputili ka luci na Severnom moru. Potrpani su pod palubu teretnog broda.
– Tu plovidbu ne mogu da zaboravim. Bili smo u utrobi ploveće nemani danima – nastavlja Velimir. – A onda je brod naleteo na minu. Nemci i norveški mornari napustili su plovilo u čamcima za spavanje. Nas 400, polumrtvih, ostali smo da tonemo. Ipak, Bog nije dao…
Mina je raznela mašinsko odeljenje lađe koje je bilo, srećom, hermetički zatvoreno. Zadnji deo broda potonuo je skoro do kraja dok se pramac držao visoko. Jedan od mornara se vratio i objasnio da izgleda neće doći do potonuća i Nemci su nekom radio-vezom pozvali tegljač, da odvuče brod do Trondhajma.
Kada smo posle stigli u Norvešku na prvo odredište, u grad Karasjok, sećam se da su mnogi uskoro zakukali što nisu zauvek ostali u morskim dubinama – priseća se Pavlović. – Odmah po ulasku u logor, SS-jedinica, sastavljena od Norvežana, postrojila je pridošle, a komandir je odabrao petoricu. Odveli su ih na stranu i streljali.
– Ovako će proći svako ko se bude opirao disciplini i zabušavao na radu, rečeno im je!
Prvu deonicu „Krvavog norveškog državnog puta“ grupa iz Niša gradila je u Karasjoku. Norveške stražare zamenili su Nemci iz SS i počelo je ozbiljno stradanje. Ljudi su odvođeni po grupama na radilište gde su rukama ili drvenim kolicima vukli kamenje ili tabali put. Za radni dan dobijali su komad hleba ujutru, a uveče, kada se vrate, komad hleba, krompir i parče margarina.
– Svako jutro SS oficir bi nas postrojio i zagledao kako izgledamo – priča Velimir. – One koji bi mu se učinili da taj dan neće fizički izdržati, odvajao je na stranu i oni su streljani! Svaki dan, dva-tri čoveka. Ostali bi išli na rad i trudili se da izgledaju čilo.
Posle samo šest meseci, na ovoj deonici od 250 od 400 ljudi koji su deportovani iz Niša je ubijeno. Ostalo ih je 150, ali se Nemcima i ovaj broj učinio velik. Pred odlazak u drugi logor, u obližnji Korgen, odabrali su još 50 njih i hladnokrvno streljali. Ostali su upućeni na drugu deonicu.
Tek negde sredinom 1943. srpski sužnji stekli su status ratnih zarobljenika i bili prijavljeni Crvenom krstu. Vojnici regularne armije ponašali su se uglavnom korektno, a počeli su i da stižu paketi Crvenog krsta sa namirnicima. Te sreće Pavlović se seća na ovaj način:
– U paketima smo dobili i cigarete. Nešto ranije SS stražari su imali običaj da bace opušak pred nas zatočenike i da posmatraju da li će neko da se polakomi i onako polulud od muke da se sagne. Ko je to učinio – ubijen je automatski. Pošto smo dobili duvan, uskoro smo počeli da nudimo i Nemce.
Nacisti u Norveškoj imali su i druge sisteme likvidacije. Jedan od njih je bio, kako svedoči Pavlović, odlazak interniraca u šumu po drva.
– Ukoliko se stražaru učinilo da niste uzeli najveći trupac, nego ste „birali“ manji, ubijao je na licu mesta – svedoči naš sagovornik. – Ukoliko bi mu se, recimo, učinilo da nemate snage da dovučete oborenu brezu do logora, on bi namerno „odmagao“ mučeniku stajući mu na grane. Kada bi ovaj tako zaostao, usledio bi hitac na koji nismo smeli da se osvrćemo, prenose Novosti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com