Agencija Beta će danas i u naredna dva dana emituje seriju tekstova pod zajedničkim naslovom: „Biznis i politika u Srbiji – može li se do prvog miliona bez pomoći vlasti“. Povod za tekst je knjiga novinara Miše Brkića „Biznis klasa“ u kojoj su poslovne biografije nekih od najuspešnijih srpskih privrednika. Danas objavljujemo Brkićeve stavove na ovu temu. U subotu emitujemo stavove nekoliko ključnih srpskih biznismena, a u nedelju mišljenja ekonomskih i drugih eksperata.
Brkić: Opasne generalizacije
Rasprava o ”prvom milionu”, zbog brojnih nasledjenih ali i novokomponovanih predrasuda i zabluda, nosi veliku opasnost generalizacije i mistifikacije. Vladajuće mišljenje počiva na principu da su svi biznismeni lopovi i da su se svi obogatili jer su opljačkali državu. To nije tačan zaključak. U Srbiji je moguće zaraditi prvi milion baveći se legalnim biznisom i poslujući na tržištu po tržišnim zakonima i pravilima, kaže Miša Brkić, autor knjige „Biznis klasa“.
Brkić smatra da su stotine preduzetnika i biznismena zaradile svoj prvi milion evra bez ikakve pomoći države i vlasti, isključivo ”na znanje“ i svoju preduzetničku sposobnost, nemilosrdno se takmičeći s konkurencijom na tržištu. Zablude i predrasude o poslovnim ljudima i načinu sticanja bogatstva naročito podstiču političari populističke provenijencije i deo klijentelističke inteligencije, smatra on.
U glavama mnogih, dodaje Brkić, pa i obrazovanih, ljudi (ne retko i profesora Ekonomskog fakulteta) postoji konfuzija nasledjena iz doba socijalizma da jedina moguća zarada potiče iz podele, iz preraspodele vrednosti kojom se posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji isključivo bavila država (odnosno Komunistička partija).
„Mi i dalje verujemo da neko može da se obogati samo zato što je ‘u dilu’ s političarima i ako radi s državom i pri tom je pljačka. Mi živimo u crno-belom šablonu ‘malog Djokice’ koji zamišlja da ekonomija počiva na dva principa: muljanju s državom i ‘ja tebi, ti meni…’. Zanemarujemo svesno da najveći broj domaćih preduzetnika nikad ništa nisu radili s državom, niti su tako zaradili prvi milion”, kaže on.
Brkić smatra da je spretnom zamenom teza nesposobna srpska politička elita posle ubistva Zorana Djindjića uspela da svoju odgovornost za loše stanje u zemlji projektuje na biznismene, i da su „političko-medijskom manipulacijom najuspešniji medju njima (Miodrag Kostić, Miroslav Mišković, Vuk Hamović, Branislav Grujić…) postali paradigma cele profesije – zli tajkuni krivi za naš loš i težak život“.
„Biznismeni, generalno gledano, nisu sveci. To im, uostalom, i ne piše u opisu ‘radnog mesta’. Da jesu, verovatno bi nosili mantiju i dremuckali u hladovini crkvene porte s brojanicom u ruci. Biznis je nemilosrdan posao, tržište je gladijatorski poligon, a poslovne šanse hvataju se ‘u letu“, kaže Miša Brkić, naglašavajući da pitanje da li se prvi milion može zaraditi mimo države, „implicira tezu odomaćenu u Srbiji o svemoćnoj državi bez čije ‘podrške’ ne može ništa da se postigne“.
Brkić smatra da je deo zabluda koje žilavo opstaju u srpskom javnom prostoru, nastao 90-tih godina, u vreme vladavine Slobodana Miloševića i medjunarodnih sankcija koje su izolovale Srbiju, odnosno SR Jugoslaviju.
„Tada je nastao poseban sloj srpskih biznismena, ‘koncesionari’. Bio je to ‘nouveau riche’ izolovane Srbije. Njima je Milošević dao ‘koncesiju’ da se u zatvorenoj zemlji bave lukrativnim biznisima kao što su uvoz-izvoz deficitarne, strateške i akcizne robe (nafta, cigarete, piće, hrana). zatim nekim specifičnim ‘industrijama’ i pojedinim uslužnim delatnostima. Umesto za konkurentnu utakmicu, tržište je takvim biznismenima služilo za krvave obračune i ubistva“, kaže Brkić i navodi da je to bio eksplozivni amalgam ”koncesionara” i mafije.
Njihov prvi milion nije bio njihov, nego milion porodice Milošević, koji su ”koncesionari” morali redovno da uplaćuju na račune „Familije“ u inostranim bankama, ističe on i dodaje da je dosta je para ostajalo i njima, o čemu svedoče razmetljive vile, skupoceni džipovi i u krzno ušuškane kaćiperke. Ti državno-partijski biznisi i biznismeni propali su s padom Miloševića, zaključuje Brkić.
Kasnije je bilo sličnih neuspešnih pokušaja, navodi autor knjige „Biznis klasa“, naravno u sasvim drugačijim okolnostima.
Partijsko-državna elita okupljena oko Borisa Tadića, tadašnjeg predsednika Srbije, pokušala je da stvori svoju biznis klasu, što se 2012. godine završilo prilično tragikomično – po vlast, po Tadića i njegov ‘nouveau riche’. Sličnim pokušajima svedočimo i posle 2012. godine kad vladajuća partija Aleksandra Vučića preko raznih nacionalnih investicionih projekata pokušava da ‘preko noći’ stvori svoju poslovnu elitu koja treba da obezbedi materijalnu bazu dogovečne vlasti, dodaje Brkić.
„Kao i mnoge druge slobodne i nezavisne profesije i ozbiljni preduzetnici/biznismeni izloženi su represiji vlasti koja se u odnosima s njima ne rukovodi zakonima nego političkim voluntarizmom. Evo već nekoliko godina vlast – na opšte zadovoljstvo svetine – hapsi biznismene bez valjanih dokaza, neustavno ih drži u istražnom zatvoru i vuče po sudovima s optužbama da su učinili dela koja se u svetu smatraju normalnim poslovnim potezima“, zaključuje Brkić.
(Beta)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com