Haški tribunal je svojim presudama napisao veliki deo istorije sukoba u bivšoj Jugoslaviji. On je pokazao da je svoje dužnosti izvršio nezavisno, nepristrasno i bez obzira na nacionalnost i veroispovest, vođen samo dokazima i pravom. Mislim da je pravda ostvarena kroz postupke, ali uvek kažem – ovo pitanje treba da se postavi žrtvama.
Ovo u ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“ poručuje glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc, a povodom zatvaranja suda. On kaže da je zadovoljan radom tužilaštva i rezultatima Tribunala za protekle 24 godine.
Uvek se isticalo da se u sudu nije presuđivalo narodima nego pojedincima. Može li se drugačije zaključiti s obzirom na nacionalnost osuđenih, jer su, recimo, Srbi dobili 1.024,5 godina zatvora, a Hrvati samo 183?
– Srbi su se borili u Hrvatskoj, u BiH i na Kosovu, i srpske vođe su počinile stravično etničko čišćenje na svim tim mestima. Ako se prihvati ova osnovna činjenica, onda nimalo ne iznenađuje da su većina onih koje je Tribunal osudio Srbi. Ako se ta činjenica ne prihvati, što je izgleda slučaj među srpskim zvaničnicima i u javnosti, onda se stvarno radi o odbijanju da se prihvati istina.
Da li biste voleli da su neka suđenja drugačije završena i za čim najviše žalite? Da li je Tribunal, kao što se može čuti u nekim komentarima, više pogrešio u oslobađajućim presudama nego u osuđujućim, kao što su slučajevi Gotovine, Markača, Haradinaja, Orića…?
Ti predmeti koje pominjete, ali i predmet „Perišić“, su oni čijim ishodom Tužilaštvo nije zadovoljno. Nismo zadovoljni zato što smo predočili najbolje dokaze koji su bili na raspolaganju, ali sudije se nisu složile s nama. Međutim, takođe je važno da se kaže da smo u svim tim predmetima dokazali da se zločini jesu dogodili, tako da će materijal iz tih predmeta biti koristan nacionalnim tužilaštvima ako budu želeli da nastave s procesuiranjem tih zločina.
Kako to da praktično niko nije odgovarao iz vrha bosanskih muslimana, s obzirom na to da je zločina bilo na svim stranama?
– Procesuirali smo i osudili, između ostalih, Rasima Delića, načelnika Glavnog štaba Armije BiH, za zločine koje su počinili strani borci mudžahedini pod njegovom komandom i generala Envera Hadžihasanovića za zločine u srednjoj Bosni.
Zašto niko nije osuđen za stotine hiljada proteranih i ubijenih Srba tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, od Hrvatske, preko Bosne do Kosova?
– Činjenica je da je Tribunal procesuirao pojedince za zločine nad Srbima, i da su neke presude izrečene. Ima još postupaka koji su u toku pred nacionalnim sudovima, naročito u BiH, gde su u toku važni predmeti za zločine počinjene u Posavini i u Konjicu. Nama u Tužilaštvu i našim kolegama koji rade na nacionalnom nivou je jako stalo do pravde za srpske žrtve, kao što nam je stalo i do pravde za sve žrtve. Ali često izgleda da političari samo žele da iskoriste žrtve u političke svrhe. Iako neki tvrde da su stotine hiljada Srba bili žrtve ratnih zločina tokom sukoba, ni Tužilaštvo, ni bilo koji drugi međunarodni sud nikada nisu dobili dokaze s tim u vezi.
Kako objasniti da iste osobe nisu bile krive za udruženi zločinački poduhvat u Hrvatskoj, ali jesu u Bosni, kao Tuđman ili Bobetko, na primer?
– To je pitanje za sudije.
Proizilazi na kraju da niko iz državnog vrha Srbije nije učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, ali jeste iz Hrvatske?
– U više predmeta je utvrđeno je da su srpske vođe bile deo udruženih zločinačkih poduhvata za zločine počinjene u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu, uključujući srpske zvaničnike poput Slobodana Miloševića i Nikole Šainovića.
Da li su narodi iz bivše Jugoslavije bliže ili dalje od pomirenja posle presuda?
– Presude imaju onakav učinak kakav političke vođe i mediji odluče da im daju. Ako nakon presude rukovodioci odluče da prodube podele i pojačaju napetosti, onda su oni odgovorni za te posledice. Iako ne mislim da rad Tribunala direktno vodi ka pomirenju, mislim da je utvrđivanje odgovornosti preduslov za pomirenje.
Kako objašnjavate sve dosadašnje smrti u Hagu, od Kovačevića i Dokmanovića, preko Babića, Miloševića i Tolimira… koje predstavljaju veliku mrlju u radu ove institucije?
– Neki od tih ljudi su počinili samoubistvo, a drugi su preminuli od bolesti ili starosti. To se isto događa u svim pravosudnim sistemima u svetu.
Mnogi su se žalili na neadekvatno lečenje. Jesu li lekari u sudu i pritvorskoj jedinici uvek bili na nivou zadatka?
– Standard medicinske nege koja se pruža pritvorenima veoma je visok. Međutim, ja sam lično više zabrinut za to koliko žrtava i preživelih ne dobija dovoljnu pomoć i podršku od strane nacionalnih vlasti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com