Ekselencijo Skote, samo recite, letećemo kao meci. Nije prošlo ni nekoliko sati od tvita američkog ambasadora o tome kako su Srbi „na pogrešnoj strani istorije“, a prilježni urednici našeg javnog servisa već su „blurovali“ natpis na dukserici slučajnog prolaznika koji im je zašao u kadar.
Predmet cenzure bejaše natpis: „Nema predaje“. Sa ocrtanim granicama Kosova i Metohije oko njega. Datum kada se ovo desilo — 21. februar, inače se svake godine obeležava kao Međunarodni dan maternjeg jezika.
Značaj RTS-ovog aktivizma je veliki: u rečnik srpskog jezika, baš na Dan maternjeg jezika, dodali su novi glagol — blurovati. Možete preturati po leksikonima i pojmovnicima, onim novijim — srpskim, ili starijim — srpskohrvatskim i hrvatskosrpskim — ali tu reč u našem jeziku nećete pronaći. Sada je konačno imamo.
Nećemo više koristiti izvorne pojmove — zamutiti, zamagliti, zasenčiti ili nejasno prikazati. Ne, mi ćemo ubuduće blurovati. Jer suština „povratka na pravu stranu istorije“ upravo je u blurovanju. Kao Sterijina majstorica Fema sa svojim mi-ko-fo, zamućivanjem i zamagljivanjem, i mi treba da se odreknemo „muža opančara“ i rođenog brata koji „nema manira“.
U prošlosti su ionako samo stvari kojih se treba stideti, ne može se sa tim postati nobles, gde ćemo takvi u Evropu. Mi-ko-fo, mi-ko-fo, mi-ko-fo! Tome ćemo stremiti. Taman posla da kažemo da nešto treba zamutiti, zamagliti. Izazvalo bi sumnju kod „opančara“ i sveta koji „nema manira“.
Ponašanje američkog ambasadora, koji sebi daje za pravo da komentariše i spoljnu i unutrašnju politiku zemlje u kojoj je samo gost, za nas je samo pola jada. Na početku svakog kursa ili fakultetskih predavanja o diplomatiji ili međunarodnom javnom pravu, uči se šta su prava i obaveze ambasadora.
Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine prepoznaje pet osnovnih funkcija diplomatskih predstavništava i diplomata. Nisu je ratifikovale samo četiri članice UN: Južni Sudan, Vanuatu, Solomonova Ostrva i Palau. Tog dokumenta se svi pridržavaju. Bez njega je danas teško zamisliti bilateralne odnose. Teško je zamisliti i čemu bi sve bile izložene diplomate i kakvom pogoršavanju odnosa na međunarodnom planu bi prisustvovali kada ga se akteri u svetskoj politici ne bi pridržavali.
Zato je svako kršenje Bečke konvencije vrlo osetljiva stvar. A za zemlju domaćina i politički problematična. Ako danas dozvolite jednom ambasadoru da izlazi iz obavezujućeg okvira, sutra će to isto činiti još celo tuce njegovih kolega. Onda više niste suverena država. Pretvarate se u „Ambasadoristan“.
Elem, da smo u Pašićevoj Srbiji, takav diplomata bi se već pakovao za povratak kući. U komunističkoj Jugoslaviji bi ili insistirali na reciprocitetu ili ga naterali da se izvini, uz prateće protestno pismo na nekoliko desetina strana, u kom bi tačno naveli koje sve odredbe Bečke koncencije i ostalih pravnih akata su takvim postupanjem prekršene.
Svojevremeno, 1974. godine na beogradskom aerodromu je priveden legendarni Kevin Kigen. Ne znamo razlog. Da li iz obesti ili zbog par piva popijenih tokom leta, engleski fudbaleri su, čekajući prtljag, počeli da skaču po transportnoj traci. Nadležni milicajac je reagovao, zakon je zakon, a radilo se o kršenju javnog reda i mira, pa je Kigen završio u „sivom zdanju“ u ulici 29. novembra.
Dogovoreno je na kraju da Kigena terete za prekršaj, a ne krivično delo, pušten je nekoliko sati kasnije, ali dobrano razbijenog nosa. Pružao je otpor prilikom privođenja, obrazloženo je. Prepiska, danas dostupna u arhivu britanskog Forin ofisa, najbolje je svedočanstvo kako je funkcionisala tadašnja jugoslovenska diplomatija.
U Miloševićevoj Jugoslaviji takvog ambasadora ne bi do daljnjeg niko primao. Pa dok ga ne zamene. Do kraja mandata mogao bi da razgovara sa predsednicima opština, eventualno pomoćnicima ministara.
Vojislav Koštunica je nešto slično učinio posle ispada nemačkog ambasadora Cobela u leto 2007. godine. Bez medijske pompe, tiho i diplomatskim kanalima, poslao je vrlo tvrdu i odlučnu poruku. Cobel je ubrzo nakon toga povučen, zadržao se na službi u Beogradu svega dve godine.
Sada, posmatrajući iz realpolitičkog ugla, američki ambasador nije isto što i nemački, pa je teže i izmeriti gde je granica za primerenu i odlučnu reakciju. Kod Stejt departmenta se mora nekako protestovati. Nekoliko oštrih javnih istupa srpskih zvaničnika nije dovoljno. I u krajnjoj liniji, nije ni dobro razgovarati tako sa jednim ambasadorom. Tu se krije i onaj drugi deo našeg jada kojim ćemo se zabaviti.
Strane diplomate nisu u Srbiji da bi mi sa njima raspravljali o svojoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Možda bi neki od njih to želeli, možda je to i instrukcija koju su dobili.
„Uvoz demokratije“ u fazi jednopolarnosti upravo se i temeljio na principu pretvaranja suverenih država u „Ambasadoristane“. Ili ćete slušati ambasadore, ili ćemo vas bombardovati!
Primer SR Jugoslavije iz 1999. godine predstavljao je i demonstraciju takvog stava. Ali mi na takav pristup ne smemo pristajati. Na tu udicu se ne treba pecati. Ako se nešto tako zapati, tuđi ambasadori će postati legitimni učesnici svih naših unutrašnjih rasprava. Imaće i oni „demokratsko pravo na slobodu govora“.
A kada jednom legitimizuju takav status, onda je blurovanje logična posledica. Nema sumnje, deo domaćih javnih delatnika pre će se svrstati uz Ambasadora, sa izraženim velikim „A“ u njihovim očima, nego uz bilo koju srpsku vlast koja će makar i malo držati do sebe. Takvih u našem političkom životu nikada nije nedostajalo.
I to se neće ticati samo Nikolasa Madura, Bašara el Asada i Vladimira Putina, nema to samo veze sa našim nepriznavanjem Huana Gvaida, slanjem humanitarne pomoći sirijskom narodu i neuvođenjem sankcija Rusiji.
To je stvar principa. Kako gledamo na aktuelni trenutak u međunarodnim odnosima? Da li prihvatamo jednostranost u delovanju i posledično gaženje pozitivnih normativa međunarodnog prava? Smatramo li postojanim pravila teritorijalnog integriteta i suvereniteta drugih? Želimo li se, (zlo)upotrebljavajući naše skromne kapacitete, uključivati u „obojene revolucije“ širom sveta ili kroz međunarodne organizacije insistirati na pregovorima i dogovorima u kriznim situacijama?
Odgovori na ova pitanja nisu vezani isključivo za relacije prema Karakasu, Damasku i Moskvi. Već i za naš odnos prema Kosovu i Metohiji. I brojnim drugim regionalnim pitanjima. Stvarima od kojih zavisi ukupni položaj Srbije, naša nacionalna bezbednost i stabilnost unutrašnjeg poretka.
Otuda i blurovanje na javnom servisu. Nije poznato ko je odgovoran, ali neko je odveć dobro razumeo tvit ambasadora Skota, požurivši da zamagli „Nema predaje“ u ocrtanim granicama Kosova i Metohije.
Tako se prelazi na „pravu stranu istorije“. Priznaćemo Gvaida, Asada skupštinskom deklaracijom proglasiti zločincem, uvesti sankcije Rusiji, a zatim i prihvatiti jednostrano proglašenu državoliku tvorevinu kosovsko-metohijskih Albanaca, izviniti se NATO-u što su nas bombardovali i na kraju sami napisati novi predlog rezolucije SB UN o sopstvenoj genocidnosti. Ne treba Britanci da je predlažu. Mi ćemo.
To je mi-ko-fo. A za one koji se protiv toga budu pobunili, recept je jednostavan: sledi blurovanje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com