Da bi Amerika zaista učestvovala u dijalogu između Beograda i Prištine, mora da se odrekne inercije u pristupu koja podrazumeva podršku Prištini. Bagaž velikoalbanskog nacionalizma, koji je od uvođenja taksi postao deo prištinske politike, mora da bude suspendovan kako bi uopšte imalo smisla govoriti o nastavku dijaloga.
Izjava Stejt departmenta da su SAD spremne da saslušaju i Beograd, i Prištinu i pomognu i njima i EU, kao posredniku, da pronađu rešenje za Kosovo i Metohiju oko kojeg su svi saglasni, prema oceni analitičara Dejana Vuka Stankovića, pozitivna je ako se stavi u kontekst da pregovori stoje u mestu.
„Međutim, potrebna je dalja razrada američkih dobrih namera, jer ukoliko se zadrži inercija koja je do sada bila u pristupu, a posebno inercija koja je bila u zahtevima u odnosu na srpsku stranu, bojim se da će dijalog jako teško biti deblokiran“, dodaje on.
Dijalog da, ali ne po svaku cenu
Srbija bi, prema Stankovićevom mišljenju, trebalo da prihvati svaku ideju za dijalog, jer naša zemlja jedino kroz politički proces može da dođe do rešenja koje će uravnotežiti interese, kako Srbije i srpskog naroda, tako i Albanaca i međunarodne zajednice. Sa druge strane, Srbija ne mora da po svaku cenu bude talac priče o dijalogu, posle čega Albanci vrše sve jače pritiske, dok ih međunarodni akteri tolerišu.
„Mislim da, pre nastavka dijaloga, takse moraju da budu bezuslovno ukinute i mislim da Srbija ne treba da pristane na bilo kakvo uslovno ukidanje tih taksi, na neku privremenu suspenziju kao navodno znak dobre volje albanske strane. Što se tiče deblokade pregovaračkog procesa, trebalo bi ispuniti ono što je do sada dogovoreno. Koliko mi je poznato, postoji asimetrija u ispunjavanju onoga što je zapisano i potpisano u Briselskom sporazumu“, kaže Stanković.
Ukidanje taksi, formiranje Zajednice srpskih opština i poništavanje političkih odluka i rezolucija kojima se Srbija optužuje za navodni genocid nad kosovskim Albancima, sve ono što Stanković naziva bagažom velikoalbanskog nacionalizma, koji je od uvođenja taksi postao deo prištinske politike, mora da bude indirektno ili direktno suspendovano kako bi uopšte imalo smisla govoriti o nastavku dijaloga.
Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron organizovali su u Berlinu samit balkanskih država na kome nije pronađeno rešenje za nastavak dijaloga o pitanju Kosova i Metohije. Samit u Parizu trebalo je da bude nastavak berlinskog samita, međutim, otkazan je, a Stejt department nudi svoje usluge oko nastavka dijaloga.
„Isto tako, bila je jednostrana odluka o formiranju kosovske vojske. Ta se odluka ne bi dogodila da nije bilo nesumnjive podrške, bilo Amerikanaca, bilo Evropljana. I tu bi odluku trebalo preispitati i dovesti je u korelaciju sa onim što su i Briselski sporazum, i Rezolucija 1244“ smatra Stanković.
Važna uloga Rusije
Format dijaloga se menja, dodaje on, i očigledno je da EU nije više jedini posrednik. Na Balkanu interese ima i Rusija i ako se želi dugoročno rešenje za KiM, uloga Rusije bi svakako bila vrlo važna, podseća naš sagovornik.
Politička rešenja za Balkan nisu se dogovarala lako i brzo, a uvek su bila proizvod kompromisa između velikih sila. Tako je bilo i u 19. veku, objašnjava Stanković.
„Mislim da je taj model uravnoteženja interesa Istoka i Zapada i dalje konstanta za neko održivo rešenje među antagonizovanim balkanskim narodima i svako ko ima i malo istorijskog iskustva i malo svesti o tome šta se zapravo u ovom trenutku događa, mora da shvati da u ovom trenutku Kosovo ne može da bude rešeno po formuli po kojoj su rešavana druga pitanja do sada na prostoru bivše Jugoslavije, a kao što znate, ona su rešavana u vreme apsolutne američke dominacije međunarodnom politikom.“
Bez obzira na još uvek značajan, gotovo odlučujući američki uticaj u mnogim delovima sveta, današnji svet je ipak drugačiji i apsolutne američke dominacije u međunarodnoj politici više nema.
Formulu za rešenje kosovskog problema Stanković vidi ne samo u kompromisu između Srba i Albanaca, već i u kompromisu velikih sila koje imaju interese u ovom delu sveta.
„Uostalom, pravo pitanje je šta se zapravo želi sa Kosovom? Da li se želi neka vrsta istorijskog i političkog alibija za bombardovanje iz 1999. godine, pa onda samim tim i nametanje Srbiji jednostrane nezavisnosti Kosova, ili se želi rešenje koje garantuje minimum kompromisa koji treba da naprave obe strane, koji neće biti jednostavan, ali koji će u osnovi, budući da se bazira na ravnoteži interesa, omogućiti trajniji mir i stabilnost“, kaže Stanković.
Kosovo kao eksperiment
Druga solucija je ostavljanje kriznog područja u ovom delu sveta, kao „oglednog dobra“, gde će se ispipavati odnosi snaga na globalnom nivou, što, prema njegovim rečima, ne može da se isključi.
Haos koji postoji oko pregovora u Briselu pokazuje da je KiM neka vrsta poligona gde se odmeravaju i interesi unutar zapadne sfere, ali i interesi između Zapada i drugih igrača na globalnom terenu, zaključuje Stanković.
Beograd i Priština moraju da uklone prepreke, izbegnu provokacije i vrate se pregovorima, saopštio je Stejt department povodom otkazivanja sastanka lidera Srbije i Kosova u Parizu 1. jula.
„Spremni smo da saslušamo obe strane i pomognemo i njima i EU kao posredniku da pronađu rešenje oko kojeg su svi saglasni“, navodi se u saopštenju.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com