Kosovo i bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a 1999. godine ne samo da je promenilo svet, već je i ključni momenat nove strateške koncepcije starog saveza, koji ovih dana na liturgiji povodom 70 godina svog postojanja pokušava da reafirmiše centralne oslonce svog postojanja, uz manje-više otvoreno američko namigivanje Brazilu i Japanu. No, na primeru Kosova iz 1999. godine alijansa je direktno potvrdila da će i ubuduće vojno intervenisati i izvan teritorije članica NATO-a i bez dozvole UN. Nešto kasnije to je urađeno i u Libiji, pri čemu je zloupotrebljena rezolucija UN o „non flaj zoni”. Dosta ranije to je urađeno i u Bosni.
Na Kosovu 1999. godine NATO je napustio istorijsku definiciju samoga sebe kao strogo odbrambene koalicije i insistirao da se vojno zauzme pokrajina jedne države s kojom nije bio u ratu. SR Jugoslavija nije napala nijednu državu članicu NATO-a, ultimatum oko bombardovanja naše zemlje bio je potkrepljen pratećim zahtevom za pravo slobodnog kretanja i baziranja trupa NATO-a širom Jugoslavije, odnosno aneksom B „sporazuma” u Rambujeu. Ovo napuštanje koncepta poštovanja nacionalnog suvereniteta, praćeno militarističkom diplomatijom, značilo je tada stupanje na scenu novog stila spoljne politike alijanse, koju zapravo pokreće unutrašnja politika i pozivanje na univerzalne moralističke parole.
U međuvremenu je u NATO-u, i pored apela za očuvanje jedinstva, došlo do prvih nesporazuma. Nemačka je zatražila da svaka buduća vojna operacija alijanse prethodno mora da se odobri u Savetu bezbednosti UN. Naravno, Amerikanci su energično protiv toga. Ipak, voditi politiku koja ne priznaje nacionalne granice i nacionalni suverenitet, voditi takvu politiku na trajnoj osnovi, neće biti nimalo jednostavno, kako bi to želela da sugeriše samozadovoljna retorika jastrebova u Vašingtonu.
Jer, oni koji se izruguju istoriji očigledno se ne sećaju da su se pravna doktrina nacionalnog suvereniteta i princip nemešanja, uzgred, garantovani poveljom UN, pojavili na kraju katastrofalnog tridesetogodišnjeg rata, ne bi li sprečili da se ponove haranja iz 17. veka, kada je oko 40 odsto stanovništva Centralne Evrope umrlo radi konkurentskih verzija univerzalne istine. Odnosno, kada se jednom proširi doktrina univerzalne intervencije i nadmetanje konkurentnih istina, rizikujemo da uđemo u svet, da se poslužim rečima Dž. K. Čestertona, razuzdane vrline.
Najnoviji samit NATO-a, povodom 70 godina postojanja, reafirmisao je princip da se NATO mora angažovati svuda gde to treba u svetu, jer, eto, jedini predstavlja čuvara reda u gradu, i zato što su njegovi motivi čisti. Ovo ne samo da je nespojivo sa predstavom o jednom odbrambenom savezu, već i verovatno sa predstavom o savezu uopšte.
Tradicionalno uzevši, savezi su uvek izražavali zajedničke nacionalne interese država-članica. Oni definišu neku specijalnu, a ne univerzalnu obavezu. „Casus belli” je u načelu povreda nacionalnih granica saveza ili zemlje koja se smatra od vitalnog interesa za savez. Kada granice jednom prestanu da budu svete, kako će se definisati „casus belli” humanitarnih ratova za intervenciju u ime novog proviđenja?
Budući da oni odražavaju jednu univerzalnu, a ne neku posebnu obavezu, trebalo bi, logično, da se izvode uz globalni konsenzus. Međutim, ako je NATO podređen UN, njegove visoke težnje gotovo sigurno će kočiti rusko-kineski veto. S druge strane, ako NATO insistira na tome da sam određuje univerzalnu legitimnost, naići će na otpor većine ostalog sveta.
Nema važnijeg zadatka za alijansu u ovom trenutku od dovođenja u sklad retorike njegovih lidera i realističkih opcija. Kosovo je pokazalo da su humanitarne vojne intervencije moguće protiv vojno inferiornih, ali da ne dolaze u obzir protiv vojno jakih država, kao što je, na primer, Severna Koreja. Na samitu u Vašingtonu još jednom je pokušano brisanje retoričke distinkcije između humanitarnih i nacionalnih interesa, ali nije sasvim jasno gde će i iz kojih to humanitarnih pobuda NATO u budućnosti projektovati svoju vojnu moć. Koje je rizike spreman da preuzme? Koju je cenu spreman da plati? Ako NATO želi da postoji i dalje kao nešto više od suvenira jednog doba na svom zalasku mora da odgovori kakve su to strateške pretnje za svetski poredak, a da to nisu teroristi i pirati u Indijskom okeanu. I kojim će se to političkim promenama NATO opirati iz bezbednosnih razloga?
Evolucija, ili revolucija NATO-a deklarisala je samo delimično nove univerzalne maksime, ali nije uspela da pronađe nijednu mogućnost za njihovu konkretnu primenu, izuzev jedne jedine – onoga što se dogodilo na Balkanu. Gde smo mi u Srbiji 1999. godine, zapravo, bili probni poligon, ali poligon koji je i Moskvi i Pekingu konačno „otvorio” oči. Nadajmo se na vreme…
(Miroslav Lazanski, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com