Agencija Srna prenosi tekst u kojem tvrdi da su svedoci zločina trgovine organima navodili imena pripadnika terorističke OVK.
Pod njihovom komandom su Srbi kidnapovani sa Kosova i Metohije prebacivani u Albaniju, ali i kako su ubijani i sahranjivani u već iskopane grobnice.
Takođe, kako se navodi u svedočenjima koja Srna prenosi, Ramuš Haradinaj je tražio da lično bude obavešten o svakom zarobljenom Srbinu.
Istražitelji Unmika su, inače, svedoke obeležavali brojevima da bi ih zaštitili, piše Srna.
Agencija navodi da je u posedu poverljive prepiske šefa Misije za istrage zločina iz Skoplja i Prištine Emona Smita sa šefom Misije za istrage Patrikom Lopezom Teresom u kojoj Smit, na Teresov zahtev, dostavlja izveštaj o ishodu razgovora koje je imao sa šefom Unmikovog Ođeljenja za pravdu Polom Kofijem u vezi sa zločinima na KiM, sa posebnim osvrtom na „Žutu kucu“.
Svedok „N“ do detalja je ispričao da je „obavio tri isporuke“ kidnapovanih Srba – prvu 20. jula, drugu 23, a treću 2. i 3. avgusta 1999. godine, piše u Smitovom izveštaju.
On je naveo da se 20. jula u blizini Kline javio pretpostavljenom Petritu Agušoliju, koji mu je rekao da se raspitivao preko Rešada Zajmija za vozača za „neki“ posao.
Prema rečima svedoka „N“, ta grupa mu je od ranije bila poznata kao veoma opasna – poznati su bili po ubistvu Srba u Pašinom selu, dok u Klini u to vreme više nije bilo Srba.
„Rekao mi je da ću voziti kamion od Peći do Prizrena i upozorio da moram uraditi sve što mi se kaže, da držim usta zatvorena i da po završetku zaboravim sve šta sam radio i da ću jedino tako moći da doživim “duboku starost““, naveo je svedok „N“.
Dodao je da je zadužio stari prašnjavi automobil „sab“ čiji zamrzivač pozadi nije radio i da je vozio sat i po od Peći do Prizrena, a sa njim je u kabini bio Agušoli. Kada su stigli u Prizren, Agušoli mu je naredio da se uputi prema Suvoj Reci.
„Vozio sam 15 minuta. Prošli smo Ljutoglav i kilometar posle Ljutoglava sišli smo s puta, krenuli desno kod kuće koja je imala tri sprata. Nastavio sam nekih 100-200 metara i tu sam ugledao 30 zarobljenih Srba. Među njima je bila jedna žena. Čekali su pod stražom 10 vojnika OVK“, rekao je svedok „N“.
Zarobljenici su, kako kaže, ocigledno bili izloženi dugom maršu, jer su bili prašnjavi i prljavi, neki krvavi.
„Atmosfera je bila normalna, tako da mi je u početku izgledalo da ćemo ih samo zameniti za naše ljude. Jedan od pripadnika OVK je saslušavao Srbe. Jedan Srbin je izjavio da se zove Dragan Jocimović iz Šilova kod Gnjilana, imao je oko 40 godina. Ostali Srbi su bili iz Ratimlja, Opteruše i Gnjilana. Tu je bilo nekoliko ljudi sa prezimenom Kostić iz Ratimlja. Naterali su ih da se ukrcaju u kamion. Vozio sam nazad do Prizrena“, ispričao je svedok.
Naveo je da je u Prizrenu izašao Petrit, a da su sa njim u kabini bila dvojica pripadnika OVK u civilu, a iza njih „diskretna“ pratnja od četvorice pripadnika OVK u „golfu dvojci“.
„Pitao sam gde treba da vozim i odmah mi je jedan od njih rekao da ućutim. Stigli smo u Kukeš, preko granice na Morini. Na granici nas niko nije zaustavio. Izbeglice (albanske) su se vraćale, ali kada sam napuštao teritoriju Prizrena morali smo da stanemo, jer mi je pukla guma. Tada je pored nas prošlo 15 zarobljenih Srba. Oni su krčili put ispred sebe kroz žbunje“, prisetio se svjedok „N“.
Iza njih je, kako je ispričao, polako išao ““picgauer““ džip u kome su bili pripadnici OVK.
„Četiri ili pet vojnika OVK polako je koračalo zajedno sa njima. Tu su se zaustavili da zapale. Među zarobljenim Srbima prepoznao sam Vlastimira Stevanovića iz Prizrena. Bio je mršav, oko trideset godina. Neki Srbi nosili su uniforme. Rečeno mi je da su to zarobljeni pripadnici MUP-a i Vojske. Pitao sam jednog borca OVK šta će uraditi sa njima. Kazao mi je da će seći drva u Albaniji“, navodi svedok „N“.
Dodao je da je ta grupa skrenula desno od glavnog puta i prešla u Albaniju preko planine Paštrik.
„Mi smo stigli u Kukeš oko četiri popodne. Kada smo stigli u Kukeš, nastavili smo drugim putem i skrenuli prema severu. Tamo samo isporučio Srbe, a potom smo se odvezli nazad u Prizren“, rekao je svedok.
Navodi takođe da je 23. jula između 9 i 10 časova pre podne ponovo išao sa istom dvojicom pripadnika OVK, da su došli na kolimetar i po od ulaza u Suvu Reku gde ih je na seoskom putu čekao ozloglašeni “geng“ Ismeta Tare iz Suve Reke.
““Ovaj put sam video leševe umotane u sivu vojničku ćebad. Mogao sam da osetim miris sveže krvi, tako da sam znao da su nedavno ubijeni. Bilo je tu oba pola, ali uglavnom muškarci“, svedočio je svedok „N“.
Svedok je rekao da su Srbi bili iz Suve Reke, Gnjilana i Orahovca, da su leševe ubacili u kamion, posuli ih „kaporitom“, praškom korišćenim za dezinfekciju i prigušivanje „mirisa“, a zatim je istom rutom oko 12.30 krenuo do Kukeša.
„Ovaj put sam skrenuo ka jugu. Kada sam stigao na destinaciju ugledao sam Envera Cokolija iz ŠIK-a (albanska obaveštajna služba). On je do 1991. godine bio pri srpskom MUP-u u Prištini. Cokoli je bio desna ruka Baškimu Gazidedi, koji je bio šef ŠIK u vreme Beriše““, rekao je svedok „N“.
Ispričao je da su pratioci iz „golfa“ istovarili kamion, da su koristili maske i rukavice.
„Tamo je već bilo iskopano 15 većih jama. Ubacivali su po dva leša u jednu jamu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i podsećalo je na Avganistan, osim što je tu bilo drveća. Potom smo se vratili u Prizren, a iz Prizrena produžili u Peć, gde sam vratio kamion ljudima koji su me zadužili za njega, kaže svedok, te napominje da mu je „neprijatni suvozač“ rekao da će ga ponovo zvati.
Svedok navodi da se opet sve gotovo na isti način ponovilo, ista procedura kao i pre, sve je bilo dobro organizovano, grobovi iskopani, samo što osoba iz ŠIK-a (zadužen za sakrivanje srpskih leševa) lokalni mafijaš iz Dibre (Peškopija) tada nije bila na lokaciji, ali da svedok napominje da zna da je to bio Samuri Amre. ““To znam sigurno, jer smo obavili sedam “isporuka“ zajedno u Albaniju“, ispričao je svedok, a navodi se u izveštaju.
Prema navodima iz izveštaja, svedok „N“ je rekao da je četiri druge „isporuke“ obavio njegov brat.
Smit je napisao u izveštaju da ga je pitao kako je znao imena ljudi iz ŠIK-a, a svedok je odgovorio da je čuo dvojicu od njih u kabini kako diskutuju o kadrovima iz ŠIK-a i da je čuo da (tada) aktuelni šef ŠIK-a Fatoš Kloši nije imao pojma o ovim operacijama.
Svedoci „P“ i „C“ su, kako se navodi u izveštaju, ispričali svedoku „I“, a Smit navodi da se može verovati ovom svedoku, da se u južnom Kosovu ništa ne može desiti u vezi sa organizovanim kriminalom (narkotici, cigarete, oružje, pranje novca) bez odobrenja pećkog i prizrenskog klana.
Prema navodima Smita, svedok „P“ je rekao da su Daut Haradinaj i Naim Maljoku lično bili zaduženi za Peć, Đakovicu i sve do Junika, a linija podele je bila od metohijske kotline do Mališeva.
„On je rekao da je Maljoku veoma moćan i skoro ravan Ramušu Haradinaju. Finansirao je i prošvercovao mnogo oružja pre i za vreme rata. Uglavnom se bavio narkoticima“, navedeno je u Smitovom izveštaju.
U izveštaju dalje piše da u drugom sektoru, koji čine Prizren, Suva Reka, Orahovac, Uroševac i deo Maleševske opštine, postoji druga, nezavisna, grupa ali i dalje pod kontrolom Ramuša i Dauta Haradinaja, čije su lokalne vođe bili Islam Kastrati, Šicuri Đeljaj i Džavid Elšani. Elšani je iz sela Pirane kod Prizrena, a Kastrati i Đeljaj iz Prizrena.
U Uroševcu je bio oficir OVK po imenu Naser, koji je ovu drugu grupu „snabdevao“ zarobljenim Srbima iz svoje oblasti.
Smit piše da „P“ nije mogao da se seti njegovog prezimena, ali je rekao da je OVK iz njegove zone „kupovala“ Srbe iz severnih opština.
Ovaj svedok je ispričao da je Daut Haradinaj, brat komandanta OVK za Dukadin Ramuša Haradinaja, imao komandu nad OVK bazama kod Tropoje još od 1998.
„P“ je često tamo boravio i lično komunicirao sa Dautom i Ramušem, ali uglavnom sa Dautom, piše Smit.
On dodaje da su čak i za vreme bombardovanja neki zarobljeni Srbi dovođeni tamo, ali da su glavne „isporuke“ počele odmah po završetku rata.
„Kao što su nam i drugi svedoci izjavili, “P“ nam je rekao da su Ramuš i Daut naredili lokalnim komandantima OVK da se suzdrže od osvete nad Srbima pocetkom jula 1999. godine, ali su naredili i organizovali kidnapovanja Srba i njihove deportacije u severnu Albaniju“, piše u Smitovom izveštaju.
Prema navodima iz tog dokumenta, nastavljena je dalja egzekucija i osveta nad Srbima, ali je to „sada bilo pod boljom kontrolom““.
„Ramuš je lično naredio svim lokalnim komandantima da ga izveste ako zarobe Srbe. U Đakovici je najveći deo ovog posla obavljan uz pomoć Džafera i Đena Požege i izvesnog Nasera, koji je pre rata bio vulkanizer“, istaknuto je u izveštaju.
Smit piše da je svedok potvrdio ono što je on već znao da je u oblasti Prizrena Džavid Elšani iz sela Pirane bio veoma aktivan u „hvatanju“ živih Srba.
„Izuzetno je uživao da ih muči. Bio je šef vojne policije OVK. Oni su nosili crne uniforme sa OVK oznakama“, prenosi Smit i dodaje da je svedok „C“ potvrdio isto i rekao da je Elšani rođen u veoma siromašnoj porodici, a da je prvi put ubio u ranoj mladosti.
Prema svedočenju, ubio je dosta srpskih policajaca pre eskalacije rata i mnogo više srpskih civila, a takođe i Albance osumnjičene za saradnju sa srpskim vlastima.
„Bio je beskrupulozan i pobio je čak neke bliske saradnike, zbog toga što su ga prešli za manje količine narkotika, vrednih nekoliko hiljada dolara“, dodaje se u izveštaju.
Svedok „P“ je rekao da su Elšani i Daut Haradinaj bili veoma bliski.
„Elšani je vodio zarobljenički logor u selu Nasek kod Prizrena, a organizovao je i dva logora za zarobljene Srbe u severnoj Albaniji. Jedan se nalazio u Bićaju, južno od Kukeša, a drugi je na planini istočno od Bićaja. To je naša druga lokacija, gde nam je “N“ kazao da je bio zarobljenički logor u blizini masovne grobnice. “C“ nam je potvrdio da je Elšani organizovao “smeštaj“ za Srbe i nabavljao hranu iz Albanije. Elšani je tesno sarađivao sa klanovima Kastrati i Đeljaj iz Prizrena“, piše u izveštaju.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com