Kada su levicu na Zapadu, ili ono što je od nje ostalo, predvodili Toni Bler i Bil Klinton, naša zemlja bila je bombardovana. Na mestu te dvojice sada su Džeremi Korbin u Velikoj Britaniji, Žan Lik Melanšon u Francuskoj, Sara Vagenkneht u Nemačkoj — svi su oštri kritičari agresije na Srbiju i slične mete humanitarnih intervencija i američkog interesa.
Čak i u samoj Americi, iako s malim šansama za uspeh, sa sličnim stavovima pojavila se Talsi Gabard, članica Predstavničkog doma sa Havaja i kandidatkinja za predsedničkog kandidata Demokratske partije na izborima 2020. godine.
Svi su oni, naravno, momentalno proglašeni za marionete ruskog predsednika Vladimira Putina.
Zvaničnu ortodoksiju ti „levičarski nacionalisti“, kako ih nazivaju njihovi oponenti, ne izazivaju samo svojim protivljenjem agresivnom imperijalizmu Vašingtona. Spajaju ih i protivljenje masovnim migracijama, protivljenje Evropskoj uniji, koju Korbin naziva „velikim Frankenštajnom“, i sistematska kampanja koju protiv njih vode mediji glavnog toka, pre svih oni mediji koji su se proslavili svojom neupitnom podrškom blerovsko-klintonističkoj levici i svim ratovima koje je ona nemilosrdno pokretala kad god su američki geostrateški interesi i krupni kapital imali potrebu za tim.
Koliki su dometi te levice koja je oličena u Korbinu, Melanšonu i Sari Vagenkneht? Zašto su njihovi stavovi umnogome slični onim „populističkim“ pokretima koji sistem izazivaju s desna? I da li nam to govori da je tradicionalna podela na levicu i desnicu danas mnogo manje bitna od podele na čuvare i protivnike tog „sistema Frankenštajna“ u kojem nema bitne razlike između neoliberala i neokonzervativaca?
O tim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili novinar i sociolog Slobodan Reljić i politički filozof Dragoljub Kojčić.
„Neoliberalni kapitalistički poredak nalazi se u dubokoj krizi. Zato se i traže radikalnije promene, budući da je aktuelni sistem očigledno potrošen. I sada narod traži zaštitu od čuvara aktuelnog statusa kvo“, objašnjava Slobodan Reljić političke tendencije u državama Zapada.
„Ipak, bojim se da i ove pojave na levici ostaju u okvirima sadašnjeg poretka, koji je nemoguće očuvati zato što je proizveo najveće socijalno raslojavanje u istoriji zbog kojeg stanje postaje nepodnošljivo“, dodaje Reljić.
„Za nas je jako važno da razumemo procese koji su u toku u zapadnim društvima“, napominje Dragoljub Kojčić i ukazuje:
„Promena u Laburističkoj partiji, koja je prešla put od Tonija Blera do Džeremija Korbina, predstavlja pravi zemljotres. Za nas je pak to bitno zbog našeg odnosa prema Kosovu i našem nacionalnom pitanju.“
Upravo je odnos prema Kosovu i Metohiji paradigmatičan za novu, post-blerovsku levicu na Zapadu. Žan Lik Melanšon je samoproglašenu nezavisnost Kosova nazvao „ilegalnim aktom“, Korbin se još 1999. godine javno protivio NATO agresiji na SR Jugoslaviju i ukazivao je da „genocida nije bilo“, već da je to bilo „lažno opravdanje za intervenciju“, a Sara Vagenkneht je govorila da je reč o kršenju međunarodnog prava koje će imati „dramatične posledice“…
„Geopolitički koncept nove levice na Zapadu karakteriše konfrontacija s vojno-industrijskim kompleksom“, sumira Dragoljub Kojčić, naglašavajući da su u tom smislu „relativizovane razlike između levice i desnice“ koje u mnogo čemu imaju upadljive sličnosti.
A ako je već tako, postavlja se pitanje zbog čega (još) ne dolazi do saradnje između nesistemske levice i desnice, „levih nacionalista“ i „populista“, koji ne uspevaju da zanemare međusobne razlike i fokusiraju se na ono što ih spaja, po uzoru na neoliberale i neokonzervativce koji zajedno štite vladajući poredak bez obzira na ideološke razlike? Dobar primer propuštene prilike u tom smislu predstavljali su francuski predsednički izbori, na kojima Melanšon u drugom krugu nije podržao Marin le Pen protiv Emanuela Makrona, iako upravo Makron oličava sve ono čemu se Melanšon protivi.
Dragoljub Kojčić ne isključuje mogućnost da u budućnosti ipak dođe do ujedinjenja levice i desnice na pitanjima socijalnog interesa i nacionalnog dostojanstva:
„Traži se nova paradigma. Sa stanovišta političke matematike, mi ne možemo da znamo u kojem trenutku će doći do poklapanja interesa koje oličavaju Melanšon i Marin le Pen. Već smo puno puta bili svedoci sklapanja paradoksalnih koalicija za koje niko nije verovao da su moguće. Za mene, što se ovog pitanja tiče, važi klasična Aristotelova logika, koja kaže da treće ne postoji. Dakle, ili će da se nađe rešenje, ili će sve da ode dođavola…“
Slobodan Reljić uvereniji je u drugu mogućnost:
„Rešenje ne može da dođe sa Zapada — i zato što tamo nema svežih ideja, i zato što je njegova moć sve manja. Zato mi moramo da se okrenemo rešenjima koja dolaze sa Istoka.“
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com