Nervoza u Prištini raste. Pacoli je zasad Dačića uporedio sa Geringom, možda Ribentropom ili Himlerom, a kako tenzija bude rasla, možda ga prozovu i da je novi Hitler. Možda mu i spočitaju da je zapravo Milošević bio njegov zamenik!
Kakva li je poplava ponela Bedžeta Pacolija?
U jednom trenutku, kada je ulazio u politiku i osnivao Alijansu za novo Kosovo, beogradska politička čaršija komentarisala je da se konačno pojavljuje čovek u Prištini sa kojim će biti moguće napraviti nekakav dogovor. Nije niko gajio iluziju da će se dosegnuti do obostrano prihvatljivog statusnog rešenja, ali se nadalo da mnogo toga, podvedeno pod „tehnička pitanja“, može biti ispregovarano. Između ostalog i brojne stvari vezane za budućnost ekonomskih odnosa, investicije…
U interesu kosovskih Albanaca je da sa Beogradom rade na uključivanju u projekat „Jedan pojas — jedan put“, da osiguraju energetsku bezbednost priključivanjem na rusko-srpski strateški gasovod, da razvijaju železnicu, kao što je u interesu Beograda da koristi resurse sa Kosova i Metohije, privrednim povezivanjem relaksira političke odnose i za deceniju-dve otvori statusne razgovore u sasvim novom ambijentu.
Pretpostavljalo se da Pacoli, kao uspešan biznismen, to može razumeti. Za razliku od UČK garniture, do lakata ogrezle u raznim nečasnim poslovima. Sada je Pacoli, kao nikada ranije, ovu tezu potpuno „razvalio“.
Da stvar po naše buduće odnose bude gora, on je predstavljen kao „šef diplomatije Kosova“. Ako nam „šef diplomatije“, po funkciji obavezan da meri svaku reč i osetljivo pristupa prilikom javnih obraćanja, nešto tako misli, šta da očekujemo od trgovaca ljudskim organima koji sede u „Vladi Kosova“?
Elem, za Pacolija je Ivica Dačić „predstavnik kriminalnog režima“, „zamenik balkanskog koljača Slobodana Miloševića“, šef diplomatije države „odgovorne za nekoliko ratova na Balkanu“, čovek sa „kriminalnom i šovinističkom pozadinom“, osoba koja bi prilikom ulaska u zgradu UN na Ist riveru trebalo da „pocrveni“.
Za Bedžeta je sve jednostavno: Sloba je Hitler, a Ivica mu dođe kao neki Gering, možda Ribentrop ili Himler. Ovoga puta Pacoli nije spominjao Aleksandra Vučića. Ako je već ceo šaržer ispalio na Dačića, živo nas interesuje sa kim će predsednika Srbije uporediti. A polako se stvaraju okolnosti da i toga bude. Jer, primetno je da albanski političari gube živce.
Vraćanje na narativ o „balkanskom kasapinu“ je najbolji pokazatelj nervoze. Možda i najava delirijuma. Svakako, razloge za ovo treba tražiti i na unutrašnjem planu.
Tenzije na albanskoj političkoj sceni rastu geometrijskom progresijom. Drma se stolica i Ediju Rami, o vezama vlasti i narko-kartela uveliko se raspravlja u albanskom parlamentu, na Kosovu i Metohiji je otvoreno pitanje albanskih zločina, istina sporo i traljavo — ali tužilaštvo Specijalnog suda za zločine OVK počelo je da radi svoj posao, priča o „žutoj kući“ se periodičnim istupima Dika Martija konstantno podgreva, a istovremeno su svi zajedno pod pritiskom međunarodne zajednice zbog odluka protiv Srbije kojima je grubo prekršen sporazum CEFTA, isto kao što će sada početi pritisak da obnove komunikaciju sa Unmikom.
Aktuelizovana je tema odgovornosti Albanaca, ne u medijima, već u institucijama, čak i u međunarodnim organizacijama, neko od političara će zbog toga morati da plati visoku cenu.
Razumljivo, niko od njih ne bi da ostane poslednji za astalom i da mu bude ispostavljen račun!
Koštaće to mnogo. Udar na Ivicu Dačića motivisan je pokušajem homogenizacije birača, ostvarivanjem visoke podrške u albanskom javnom mnjenju i samim tim opstanka na političkoj sceni. Računi se, u ovakvim situacijama, obično pišu na ime onih koji više nikakav rejting nemaju, najpre stradaju isluženi kadrovi, političari sa mršavom podrškom, ljudi sa skromnim uticajem i samim tim tankom zaleđinom.
Ima li lakšeg rešenja za podizanje rejtinga od napada na Beograd? To je toliko puta uspelo raznim albanskim političarima prethodnih godina, da uopšte ne treba sumnjati u delotvornost recepta. Bez obzira na sve iznete besmislice. Jer ako je Dačić takav kakvim ga Pacoli predstavlja, zašto su ga Albanci sve ove godine prihvatali za pregovarača?
Međutim, uzročnika nervoze među Albancima treba tražiti i na drugim stranama. Najpre, proces koji su započeli 2008. godine ne samo da ne ide željenim tempom, nego čak ni u željenom smeru.
Džordž Buš Mlađi im je tokom posete Tirani juna 2007. godine rekao da priča o „nezavisnosti Kosova“ neće ići glatko, ali i obećao da to neće trajati u nedogled. U Beogradu će biti instalirana „kooperativna garnitura“, ustanoviće se politika „mekog prizemljenja“, prilagodiće se našim uslovima „sporazum između dve Nemačke“, pa će „Republika Kosovo“ u razumnom roku dobiti stolicu u UN.
Amerikanci, Britanci i Nemci su se baš potrudili, lobirali su po svetu za „nezavisno Kosovo“, u jednom trenutku je broj članica UN koje su uspostavile bilateralne odnose sa Prištinom premašio 100, dok su istovremeno vršili neverovatan pritisak na Beograd, uslovljavajući evrointegracije „normalizacijom odnosa“. Što je samo bio eufemizam za „priznavanje Kosova“.
Na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti nemački ambasador u UN nam je to i direktno potvrdio. Optimizam među Albancima podgrevalo je i stalno popuštanje Beograda pod pritiskom SAD i EU, tako su delimično legitimizovali svoj status u međunarodnim odnosima, dobili članstvo u međunarodnim sportskim organizacijama, primljeni su u Svetsku banku, MMF…
U tom kontekstu su razumeli i ideju o „razgraničenju“, shvatajući je kao paravan za sakrivanje odluke kojom bi Beograd uspostavio diplomatske odnose sa Prištinom. Malo bi se oni tu nečega i odrekli, računajući u teritoriji delova opština Zubin Potok i Leposavić, bili bi prinuđeni na ustupke Zajednici srpskih opština, ali kada se podvuče crta, dobili bi priznanje, postali bi država u punom smislu te reči. Naravno, nije ovaj plan iz „njihovih glava“. Tako su pojam „razgraničenja“ razumeli u Vašingtonu, te pedantno kao i uvek, sve to do detalja razradili.
Šta je dalje sledilo?
Sa jedne strane, SAD su potcenile zainteresovanost Rusije i Kine za „kosovski slučaj“. Zvanična Moskva ima i određene istorijske, samim tim i geopolitičke razloge da podržava Srbiju, čak da u retorici o odbrani Rezolucije 1244 bude daleko oštrija od Beograda, ali suštinski, prioritetno je to da zajedno sa Pekingom, ona u ovoj fazi transformacije strukture svetskog političkog sistema mora insistirati na poštovanju ključnih principa UN gdegod se za tako nešto ukaže prilika, pošto je to prepreka zloupotrebama kosovskog presedana u njihovom neposrednom okruženju i američkom nametanju sličnih rešenja u brojnim regionima.
Za „pola sveta“ predvođenog Rusijom i Kinom Kosovo nije sui generis, jedinstven primer, već opasan presedan. Otuda i tvrd stav da „Republika Kosovo“ ne može postati članica UN. „Razgraničenja“ možda i može biti, ali bez stolice u UN.
Sa druge strane, Albanci su katastrofalno loše procenili sve što se poslednjih meseci odigravalo u Beogradu. Srpska vlast je očigledno radila na dva koloseka. Dok se na prvom pričalo o bolnim kompromisima i istorijskim ustupcima, na drugom je lobirano kako bi proces „priznavanja“ Kosova postao reverzibilan.
Celo tuce država je povuklo ranije odluke, a posledično, nije bilo ni prijema „Republike Kosovo“ u Unesko i Interpol. I tu, po svemu sudeći, nije kraj. Biće još povlačenja priznanja i za Albance nepovoljnih odluka međunarodnih organizacija.
Istovremeno, srpska javnost se oštro usprotivila tezi o neophodnosti daljih bolnih kompromisa i istorijskih ustupaka. To se najbolje videlo tokom „unutrašnjeg dijaloga“, a oličeno je i u stavu SPC. Ubeđenje najvećeg broja albanskih političara i intelektualaca kako srpsku elitu predstavlja nekoliko pasioniranih NVO delatnika koji podržavaju njihove teze, istovremeno je i naivno i po njih same štetno.
Zbog ovoga se priča o „razgraničenju“ polako pretvara u noćnu moru Albanaca.
Drugi par cipela je kako se to odrazilo na unutrašnju politiku u Srbiji i da li nam je i koliko štete nanelo. Sasvim treće je da li smo dovde došli planski ili stihijski.
Sada je reč o trenutnoj albanskoj poziciji. Legitimizacijom priče o „razgraničenju“ oni su praktično priznali da statusni pregovori nisu završeni. Proglasili su „nezavisnost“, jedno vreme stajali na stanovištu kako je jedino moguće rešenje da ih Srbija „prizna“, ponavljali mantru da se može pregovarati samo o tehnikalijama. A onda sami svoju poziciju potkopali, priznajući da se za državu ne mogu izdavati, sve dok ne dobiju saglasnost Beograda da postanu članica UN.
Da stvar po njih bude gora, to je i stav SAD, koje su, uverene da će se „razgraničenje“ oposliti onako kako su oni zamislili, podržale ceo proces, tako ga vraćajući unazad. Nasuprot tvrdnjama Hilari Klinton da je „stvar završena“ iz pisma Donalda Trampa vidimo da nije završena.
Paralelno sa svim izazovima na unutrašnjem planu, albanska politička nomenklatura na Kosovu i Metohiji suočava se i sa problematizacijom statusa njihove državolike tvorevine u međunarodnim odnosima.
Zato nervoza raste. Čovek Pacolijevog iskustva morao je predosetiti da voda nadolazi, počinje poplava. Zasad, Dačić je upoređen sa Geringom, možda Ribentropom ili Himlerom, a kako tenzija bude rasla, možda ga prozovu i da je novi Hitler. Možda mu i spočitaju da je zapravo Milošević bio njegov zamenik!
U fazi delirijuma i tako nešto biće moguće. Samo što onda nikakvi pregovori više neće biti mogući. Čak ni neformalni. Vratićemo se na proleće 2008. godine.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com