Balkan se nalazi u dosta tragičnoj situaciji, ali ne zato što tamo navodno vode borbu NATO, Rusija, Turska, Kina, EU. Možda se ta borba i vodi, ali glavni problem je što niko nema osmišljenu, svrsishodnu i konstruktivnu politiku prema Balkanu, smatra Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“.
Lukjanov, poznat i kao aktivni učesnik Međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj“, na kom redovno učestvuje i predsednik Vladimir Putin, u intervjuu za Sputnjik objašnjava da je jedan od razloga za probleme regiona — gubljenje evropske perspektive. Dok je ranije delovalo da EU može biti krov koji će obuhvatiti problematične balkanske zemlje kao neku vrstu protektorata, ove decenije čitava ta slika počela je da se osipa.
— Glavno što se dogodilo su kvalitativne izmene u EU, gde su počele višeslojne krize, i to ne na periferiji već u jezgru. Velike zemlje poput Nemačke, Francuske, Italije, sad i Španije, pogođene su veoma složenim unutrašnjim problemima. Sve ostalo, bilo da je reč o Balkanu ili Ukrajini, očigledno gubi značaj.
I samo od sebe otpada?
— Ne otpada, jer postoji ipak uticaj tih problematičnih zona na Evropu, kao i institucionalna inercija, a drukčije politike nema. Za Balkan niko nije predlagao plan B. Smatralo se da je aksiom da će proces daljeg širenja biti skoro automatski, ali sve se to ruši. Kao cilj ostaje da će balkanske zemlje ući u EU, ali nisam siguran da je to sada na vidiku. U EU ideja da još nekog prime ne budi nikakav entuzijazam ni u jednoj od velikih evropskih zemalja. A čim nestaje jasna perspektiva budućnosti regiona, pojavljuje se masa onih koji žele da učvrste svoje interese. Istorijski Balkan je uvek bio raskrsnica interesa raznih zemalja. Jasno je da su Turskoj, koja ima veoma složene odnose sa EU, potrebni dodatni aduti i na tom planu je za nju Balkan dosta zgodan. Jasno je i da Kina, koju ne interesuje specifičnost Balkana, vidi aktive koje može dosta jeftino da iskoristi i da ojača svoju opštu ekonomsku poziciju u odnosu na EU. Što se tiče Rusije, postoji interesovanje, postoji tradicionalna privrženost, ali ona ne može da ponudi Balkanu konkretan dugoročni projekat.
Govorite sa pragmatičnog stanovišta?
— Govorim pragmatično i to je isključivo moje lično mišljenje. Ne pozivam, daleko bilo, da napuštamo Balkan, ali na stvari treba gledati realno: Rusija nema veliki projekat u koji bi mogla da pozove Srbiju, ili recimo Bosnu, i neće ga imati jer se Balkan ne graniči sa Rusijom. Balkan je okružen i delimično ulazi u EU i NATO i to se neće promeniti. EU neće nestati, iako će se menjati. Zato predstava koja je u glavama mnogih u Srbiji da je u toku nekakva bitka između varijanti budućnosti — sa Zapadom ili sa Rusijom — te bitke nema. Postoji nešto drugo: sa ruske strane skup veoma složenih emocija, počev od potpuno iskrenih simpatija koje je potiču iz prošlosti i koje neće iščeznuti, što prirodno povlači za sobom određenu odgovornost Rusije. Ali postoji i neka obuzetost idejom koja je stara oko dvesta godina o ogromnoj važnosti za Rusiju upravo tog dela Evrope, čak ne iz geopolitičkih nego iz nekih misionarskih razloga. To, po mom mišljenju, nema veze sa realnošću. Ukratko, Rusija nigde ne treba da odlazi, ali ona nema projekat za Balkan.
Ako kažete da Rusija nema projekat za Balkan, zašto na Zapadu svuda vide neki uticaj Rusije na Balkanu?
— Zato što je na Zapadu sada nastupio iracionalni trenutak kad su najednom shvatili da je sve krenulo drukčije nego što su se nadali ne samo u svetu nego i kod njih i oni se toga plaše. A kad se plašiš, najnormalnija želja čoveka je da vidi da je neko drugi kriv za to. Rusija igra ulogu strašila koje istovremeno objašnjava sve neuspehe Zapada: nesrećni i slabi Zapad i strašni Putin koji će ga svakog trenutka srušiti. To je smešno jer Zapad je po svojoj moći neuporediv. Druga je stvar što su oni došli u stanje duha da tu moć ne razumeju i plaše se da je primene, što je dobro za nas, ali to je čista psihoanaliza. To jest, bilo kakva ruska aktivnost, i kad je ima i kad je nema, preuveličava se u neku sliku maltene apokalipse kojoj se treba suprotstaviti poslednjim snagama i hajde onda da se o tome ujedinimo — Rusi su strašni i u tome smo svi jedinstveni.
Pomenuli ste promene koje predstoje Evropi . Šta to znači za Balkan?
— Bojim se da Balkanu predstoje potresi upravo zato što gubi perspektivu. Kada perspektiva postepeno nestaje, u samim balkanskim zemljama javljaju se sve te već postojeće unutrašnje protivrečnosti i to će sve izbiti na površinu i pretvoriti se u diskusije o navodno postojećim varijantama kojih zapravo nema. Zato što svi spoljni akteri misle o sebi ili tvrde da misle o dobrobiti balkanskih država, a u stvarnosti je to licemerje.
Kako u tom kontekstu Srbija može da rešiti pitanje Kosova? Pominje se više varijanti, pa i promena granica ili razmena teritorija. Da li je moguće da se tako nešto desi, a da ne izazove lančanu reakciju u regionu?
— Razmena teritorija ili menjanje granica će svakako izazvati lančanu reakciju. Ako ćemo objektivno, mislim da i u Beogradu shvataju da je teško da se Kosovo vrati u sastav Srbije. Ali iako je razmena teritorija ranije bila dosta uobičajena praksa u Evropi i možda i ne bi bila najgora varijanta da se zatvori to pitanje, to bi bio presedan. Kao što je i samo priznanje Kosova od nekih država bilo presedan i otvorilo ogromnu kutiju iz koje je svašta izletelo, ovo je sledeći korak i za Balkan, ali ne samo za Balkan. Pa kako bi u praksi mogao idealno da se reši problem Beograda i Prištine? Tako što EU kaže: vi potpisujete sporazum, a sutradan zvanično ulazite u Uniju, i jedni i drugi. A to u ovom trenutku ne deluje realno.
Onda zašto da donosimo bilo kakvo rešenje?
— Mislim da će u praksi tako i biti. Neće biti doneto nikakvo rešenje. Sve je trebalo raditi ranije kad je postojala neka perspektiva. Sada je ne vidim.
Situacija koja je sada uspostavljena između Beograda i Prištine je dosta besperspektivna jer čak i ako bi se pojavila politička volja da se to reši putem razmene ili na neki drugi način — mogu da zamislim da bi oni međusobno mogli čak da se dogovore, da su odvojeni. Ali nisu odvojeni nego se nalaze u opštem kontekstu. Iako bi i za NATO i EU bilo zgodnije da se to pitanje reši, posledice toga sa stanovišta presedana su velike. Opet, da se to dešava u doba kad je EU bila jaka, to bi mogli i da dozvole. Sada ne mogu jer bi odmah počelo — evo vidite kakve strasti ključaju u Španiji gde se sudi katolonskim separatistima. Zato, bojim se da je situacija povoljnija ako ostane kakva je sada. Međutim, treba imati u vidu da promene u Evropi mogu biti različite, pa i takve da se odnosi Kosova i Srbije završe novim ratom.
Odnosno, obrni-okreni za nas je loše…
— Sama po sebi čitava situacija sa Kosovom je od početka skoro nerešiv problem. Bojim se da se to tiče ne samo Kosova nego i Bosne.
Može li se onda pitanje Kosova rešavati bez rešavanja pitanja BiH? Možda to može da bude na nekoj međunarodnoj konferenciji?
— Nažalost, međunarodna konferencija sada neće ništa da reši. Epoha klasične diplomatije je nestala. Sada je nemoguć novi Dejton zato što pre svega ne postoji poverenje. Drugo, koga zvati? Da li zvati Kineze? Verovatno da, iako će svi reći: šta će tu Kinezi.
Pa oni su stalna članica Saveta bezbednosti…
— Efikasnost rada Saveta bezbednosti upravo pokazuje šta će značiti pokušaj da se sazove konferencija, recimo o Bosni. Ista nepomirljiva neslaganja: Rusi će predstaviti jednu sliku, Amerikanci drugu. Zato mislim da ne treba očekivati neku veću inicijativu. Ako svet manje-više glatko prevaziđe sadašnji bezumni period i uspostavi novi poredak na principima koje još ne znamo, na kraju će se pojaviti i mehanizam za rešavanje lokalnih sukoba.
A dogovor na relaciji SAD i Rusije?
— A gde vi vidite bilo kakve dogovore? Nisam insajder, ali kao komentator uveren sam da nikakvih dogovora ne može biti, ni o Kosovu, ni o bilo čemu. Nikakvog sadržajnog razgovora između Rusije i SAD nema i neće biti. Osim u Siriji, na nivou vojnika, kako bi se sprečila eskalacija.
Ukratko, što se tiče Kosova, bolje da sačekamo da se nešto promeni, uzimajući u obzir ipak opasnost da status kvo može da ima za rezultat novi rat?
— Reći ću ovako: status kvo može da pogorša stvari. Ne znam koliko je zgodan izraz „sačekati“ jer nisam siguran hoće li vam dozvoliti da sačekate, ali pre bih rekao da u sadašnjoj situaciji ne treba gajiti iluzije da se to pitanje može rešiti. Štaviše, hipotetički, da se nešto dogovori, razmena teritorija ili slično, takav je kontekst da će obavezno i u Srbiji i na Kosovu doći neko ko će reći: to je pogrešno, naterali su nas, obmanuli su nas i samim tim pitanje će opet biti nerešeno — i još će se dodatno pogoršati. Rešenje je nemoguće ne zbog samih odnosa Prištine i Beograda nego zbog okvira u kojima se nalaze, i regionalnih i globalnih.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com