Ako dođe do održavanja međunarodne konferencije, uz učešće velikih sila, ona ne bi bila održana samo o Kosovu, već i o svim drugim balkanskim sporovima, jer interes velikih sila je da se sva sporna pitanja reše.
Srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, kako je izjavio za beogradski dnevni list „Srpski telegraf“, veruje da bi do rešenja kosovske krize moglo da dođe na nekoj međunarodnoj konferenciji sličnoj onoj na kojoj je okončan građanski rat u BiH.
Da bi do „Dejtona 2“ došlo, prema Dačićevim rečima, trebalo bi ispuniti određene preduslove, kao što je približavanje stavova dveju strana, da razgraničenje Srba i Albanaca bude jedino pitanje na konferenciji i da konferencija treba da se održi pre maja 2019, kada ističe mandat aktuelnoj Evropskoj komisiji.
Podsećamo, na mirovnoj konferenciji, koja je održana u američkoj vojnoj bazi Rajt — Peterson kod gradića Dejtona u Ohaju, predstavnici velikih sila dvadeset dana su, zajedno sa tadašnjim predsednicima Srbije, Hrvatske i političkim vođama Bošnjaka, pregovarali kako bi došli do rešenja bosanske krize. Princip u Dejtonu glasio je da nema odlaska dok se sporazum ne postigne.
O statusu Kosova i Metohije već je pregovarano na velikoj međunarodnoj konferenciji u Beču, 2006/7, pod pokroviteljstvom UN, čiji je specijalni predstavnik bio bivši finski predsednik Marti Ahtisari.
Ahtisarijev plan, u kome status Kosova nije definisan, ali je Kosovu omogućeno da uđe u međunarodne institucije i da ima atribute državnosti, Srbija je odbila, dok su kosovski Albanci odbili srpski predlog „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Strane su se jedino saglasile oko zaštite srpske kulturno istorijske baštine i da UNMIK zameni EULEKS. Međutim, dan po uspostavljanju pravno-policijske misije EU, kosovski Albanci jednostrano su proglasili nezavisnost Kosova.
Kako bi, posle svega, izgledala nova međunarodna konferencija o Kosovu i Metohiji, organizovana po ugledu na Dejton?
Kada se o tome govori, mora se imati u vidu da su međunarodne okolnosti izmenjene u odnosu na one iz 1995, kada su pregovori u Dejtonu održani, objašnjava diplomata Zoran Milivojević, a za rešenje za KiM potrebne su garancije velikih sila, članica Saveta bezbednosti i izmena ili ukidanje Rezolucije 1244.
„Dejton je bio, pre svega, u funkciji završetka jednog rata, i to rata koji je bio posledica raspada Jugoslavije i u kome je bilo više aktera. Tu je bio čitav kompleks pitanja koji je rešen, ali pre svega završetak rata. U slučaju KiM nemamo rat, barem ne direktan. Ako se velike sile saglase da na konferenciji rešavaju pitanje Balkana, onda tema tu ne bi mogla da bude samo KiM“, kaže Milivojević.
Međunarodna konferencija trebalo bi, dodaje, da obuhvati sva ona balkanska pitanja koja predstavljaju pretnju bezbednosti, ako je u pitanju učešće velikih sila.
„Ne vidim da bi oni seli i organizovali međunarodnu konferenciju samo zbog KiM i nekakvog aranžmana, a da ne zahvate i druga pitanja koja mogu iz tog aranžmana da proizađu. Šta je sa „velikom Albanijom“? Srpsko nacionalno pitanje takođe nije rešeno. Bez obzira na to da li se nekome sviđa šta priča Dodik ili ne, to je nešto sa čim treba računati“, kaže Milivojević.
Makedonija i BiH, kao potencijalna žarišta sukoba, takođe su teme koje bi bile teme neke međunarodne konferencije. „Dejton 2“, koji bi bio organizovan po ugledu na originalni Dejton, tako što bi samo zapadne sile naterale balkanske lidere da sednu za sto i da ne napuštaju pregovore dok se ne postigne sporazum. Danas je to nemoguće jer, za razliku od 1995, treba računati i na Rusiju i Kinu.
Uz ruski i kineski faktor, treba imati na umu i da se zapadne sile u mnogim stvarima danas ne slažu.
Ni nametanje rešenja, kako Milivojević kaže, preko kolena danas ne bi moglo da prođe ni kada je reč o Srbiji.
„Ona sada ima takav položaj koji joj omogućava da ima više opcija, da može da razgovara na više strana. Sada ima mogućnosti da svoju međunarodnu poziciju disperzira u pozitivnijem smislu. Ima odlične odnose sa Kinom i Rusijom, dobar deo sveta ne priznaje Kosovo. Ima i dobre odnose sa Turskom. Sve su to akteri sa uticajem. Svi oni, preko Srbije, štite i neke svoje interese. Prema tome, Srbija nema nikakvog razloga da nešto preko kolena prelama ili da pristaje na nekakve ad hok aranžmane koji bi nekome trenutno odgovarali, pa da prizna Kosovo po svaku cenu, na štetu svojih nacionalnih interesa“, smatra Milivojević.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com