U izjavama nakon samita u Sofiji iskoračio je predsednik samoproglašenog Kosova. Hašim Tači je rekao da bi pravno obavezujući sporazum sa Beogradom mogao da bude potpisan za šest do devet meseci, što je, prema rečima profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Aleksandra Životića, veoma opasna poruka.
— Ona svedoči o tome da Srbija nema problem u pregovorima sa Albancima, već da pregovarački proces kreira neko ko nam je pre 19 godina bacao bombe na glavu.
Iluzorno je očekivati pomoć od nekog ko nas je zbog težnji albanskih separatista bombardovao. Naš problem je tu veoma veliki, ne samo u smislu da oni koji su inaugurisali i sponzorisali takvu nezavisnost jednostavno žele da je održe, već i u tome što su naši kapaciteti da se branimo veoma smanjeni pogrešnim političkim odlukama, kojih je bilo mnogo.
Na kakve kapacitete pre svega mislite?
— Kada gledate sveukupne odbrambene kapacitete, vidite da smo mi na nivou demografske katastrofe i da je naša ekonomija u veoma lošem stanju. Kada bi Zapad danas počeo da nas kritikuje ili napada zbog nečega, ne bi trebalo da kao 1999. upotrebi vojnu silu. Dovoljno bi bilo da povuče svoj novac i firme i da nas u tišini uguši. Zato će pritisci bivati sve veći, rokovi sve kraći, a napadi sve žešći.
Do čega će to dovesti?
— Bojim se da će ovo dovesti do rešenja koje po Srbiju neće biti povoljno. Moram da se saglasim sa predsednikom države, jer sve ovo što vidimo da se dešava navodi nas na zaključak da vodi ka nekom rešenju koje će biti iznuđeno, koje će biti plod velikih pritisaka i koje za građane ove države neće biti dobro.
Šta je sa modelom zamrznutog konflikta?
— Zamrznuti konflikt znači da taj konflikt postoji. Ako ga vi zamrznete, ko vam garantuje da će ga zamrznuti druga strana? Ako vi rešite da se ne bavite problemom, onda će se problem baviti vama. Potpuno zamrznuti konflikt je nemoguć. Negde u svetu postoji, ali svaka situacija je unikum za sebe. Preslikati neko rešenje na domaći plan je nemoguće. Albanci imaju veliku podršku i oni neće stati, a jednostrano zamrzavanje bi bilo još pogubnije.
Šta će se desiti ukoliko Srbija ne pristane na uslove Zapada?
— Mi ne znamo koji su to tačno uslovi. Možemo da pretpostavimo šta je u pitanju na osnovu svih rezultata procesa čiji smo svedoci, i ono što nam se na neki indirektan način govori, a to nas ništa ne obavezuje. Iskustvo nas uči da je zapadni pregovarački princip takav. To se možda ne zove ultimatum, možda se i ne zove ucena, ali je to jedan od načina da vam se stavi do znanja šta vas čeka i šta se od vas očekuje. Naša situacija je nezgodna — mala smo zemlja, sa ograničenim resursima, iscrpljeni smo u prethodne tri decenije i što je najgore, nemamo na koga konkretno da se oslonimo. Svi oni koji su nam saveznici ili prijatelji podržaće nas u međunarodnim forumima, ali zasad nijedna od tih velikih sila nije stala iza Srbije na način na koji su SAD stale iza Albanaca.
Vučić je upozorio da će u Srbiji doći do porasta nacionalizma ako se ne nađe rešenje prihvatljivo za većinu…
— Porast nacionalizma je direktno uslovljen kriznim momentima. Kada imate nacionalnu obespravljenost, osećaj nacionalne i socijalne poniženosti, ekstremno nacionalne snage su uvek u usponu. A ako imate takvu situaciju u Srbiji, a ni u regionu nije mnogo drugačije, to je put u novi sukob na Balkanu. Ni Srbiji i okolnim zemljama to svakako ne treba, a da li treba nekome ko je hiljadama kilometara daleko od nas, to je otvoreno.
Iako je Vlada Kosova najavila formiranje vojske u narednih 10 godina, pojavile su se spekulacije da njihove pripadnike već treniraju u Bondstilu…
— To su izgrađene strukture koje se naslanjaju na zapadnu pomoć i tu nedostaje samo taj manje-više formalni korak, da se pređe na organizaciju vojske Kosova. Zbog toga me ne bi čudilo da se obučavaju u američkoj bazi. Srbija je sve svoje obaveze koje je preuzela pred međunarodnim činiocima ispunila, a zauzvrat nije ispoštovano ništa. Rezolucija 1244 kaže „vratiće se do 1.000 ljudi“, a onda smo dobili jednostrano proglašenje nezavisnosti. Srbija je sve svoje strukture nakon Briselskog sporazuma praktično ukinula. Sve ono što je postojalo u severnom delu Kosova od tih struktura danas praktično ne postoji.
Angela Merkel je u Sofiji rekla da su zemlje EU saglasne sa tim da nuklearni sporazum sa Iranom nije baš savršen, ali da mora da bude sačuvan. Kako su se evropski lideri odupreli SAD?
— Iran je krupan zalogaj. To je velika, uticajna, drevna civilizacija, i sa Iranom se ne može igrati tek tako. Njegovo bezbednosno okruženje je sasvim drugačije od našeg. Bez obzira na sve podvojenosti u islamskom svetu, tu je arapski svet, koji je trenutno u velikom uzbuđenju i praktično gori, da bi mogao da uđe u sukob. Ako pravimo paralelu, mi smo u tom geostrateškom smislu u mnogo težem položaju, jer smo okruženi članicama NATO-a. Iran ima kapacitete sa kojim se ne možete baš šaliti, a Evropa posle iskustva u Iraku, Avganistanu i sa „arapskim prolećem“ niti ima interesa, niti ima kapaciteta, ni vojnih ni političkih, pa ni ekonomskih da prati SAD.
Kako se sada evropski lideri pozicioniraju?
— Možemo da zaključimo da pokušavaju maksimalno da se distanciraju tamo gde mogu. Ne čudi što nisu podržali Trampa, jer je njihova pozicija takva da ne mogu da idu do kraja. Tokom one poslednje krize oko Sirije, bilo je najavljeno da će se Nemačka priključiti, ali nije to učinila iz nekoliko razloga. Jedan je politički, jedan je potencijalno ekonomski, a jedan je i vojni. Ono što nećete videti u domaćim medijima, to je katastrofalno stanje u Bundesveru. Nemačka vojska se trenutno nalazi na nekom vidu restriktivnog finansiranja. To je sistem koji mnogo košta. Iako mi ovde imamo jednu stereotipnu predstavu o nemačkom ekonomskom raju, daleko je to od istine. Troškovi života su sve viši, a prosečna zarada sve niža. Nove ekonomske mere i politika štednje odrazili su se i na stanje u nemačkoj armiji — nedostaju čizme, šatori, avioni nisu remontovani.
To onda znači da od novog „evropskog NATO-a“ nema ništa?
— Ako su SAD spremne da toliko novca ulože u odbrambene sisteme i vojne snage svojih saveznika, onda će to tako biti. Međutim, nisam siguran da Amerika više ima te mogućnosti. Možda bi to dugoročno bio izazov za američki vojno-industrijski kompleks, ali je pitanje da li su te zemlje spremne da se opterete i dovedu u određen stepen zavisnosti. Varnice na liniji Berlin—Vašington sevaju sve više. Američko tržište se sve više zatvara za robu koja dolazi iz Evrope, naročito za Nemačku auto-industriju. To je suština.
Da li je BiH ugrožena migrantima i da li neko namerno pravi izbeglički džep u tom delu Evrope?
— Turska, uslovno rečeno, ima veliki rezervoar migranata na svojoj teritoriji. Ukoliko bi pustila određeni broj migranata, to bi bio veliki problem, pre svega za zemlje Zapadnog Balkana koje nisu ni u NATO-u ni u EU, jer bi one reagovale isto kao Mađarska i Hrvatska, i tu bi se Srbija i BiH zaista našle u velikom problemu. Ako znate unutrašnje probleme i svu unutrašnju nefunkcionalnost BiH, možete samo da zamislite dokle bi to moglo da dovede. Najnovija dešavanja u Republici Srpskoj, po mom mišljenju, uopšte nisu naivna. Da li je to izražavanje klasičnog nezadovoljstva ili je to nezadovoljstvo u vidu crtanja nekih novih obojenih revolucija, to je vrlo diskutabilno i stvar koju treba pratiti. Dva mesta gde Srbija može da bude napadnuta, gde će njeni interesi svakako biti ugroženi, jesu Kosovo i Metohija i Republika Srpska. To su trenutno dve najneuralgičnije tačke kada su u pitanju srpski interesi na Balkanu.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com