Prema dokumentaciji iz Unmika i na osnovu svedočenja bivših pripadnika OVK i zatvorenika, takozvana Oslobodilačka vojska Kosova organizovala je mrežu logora na severu Albanije, gde su zarobljeni Srbi, Albanci i Romi mučeni i ubijani i gde su im vađeni organi.
Istragom, na osnovu svedoka, zaključeno je da ih je na tlu Albanije bilo ukupno šest, kao i dve na Kosovu. S obzirom da su za transplantaciju organa potrebni specijalni uslovi, kao i da se u svim istragama i pominje da su u tu svrhu korišćene i zdravstvene ustanove u Albaniji, a ne samo „žuta kuća“, pitanje je kolika je odgovornost Albanija u zločinima terorista OVK, posebno u optužbama o trgovini organa.
Da li i ko može da natera Albaniju da se istraže sva sporna mesta i institucije i ekshumiraju grobnice za koje se zna da postoje?
Dokazi su u Albaniji
Advokat Slavka Kojić za Sputnjik objašnjava da Specijalizovana veća i tužilaštvo imaju svojstvo pravnog lica i poseban pravni subjektivitet i da zato mogu da zaključuju sporazume sa državama o saradnji, što znači i sa Albanijom.
„To znači da pošto oni sprovode ovu istragu i istražuju ova krivična dela, bilo bi logično da su sa Albanijom zaključili sporazum da mogu da sprovode istragu i da im Albanija pruži odgovarajuću pomoć u vezi sa sprovođenjem istrage“, objašnjava Kojićeva.
Međutim, ona primećuje da takav sporazum ne postoji na sajtu Specijalizovanog veća i tužilaštva, pa zato samo može da se pretpostavi da je on potpisan, inače ne bi bilo kakva istraga na teritoriji Albanije mogla da se sprovede, jer ne bi mogli da izađu na lice mesta i da provere navode svedoka i prikupe eventualne materijalne dokaze kako bi se optužnica pripremila.
„Primarno, to su zločini koji su urađeni na teritoriji AP Kosova i Metohije, ali je sud nadležan i za zločine koji su se desili na teritoriji druge države, ukoliko su žrtve državljani tadašnje SRJ. Prema tome, osnovano je očekivati da postoji sporazum između Specijalizovanog tužilaštva i Republike Albanije, u suprotnom bi istraga bila osujećena“, objašnjava sagovornica „Sputnjika“.
Može i ne mora
Ono što je frapantno jeste činjenica da Albanija može da odbije saradnju.
„Ipak, to je u domenu dobre volje da li će neko zaključiti sporazum sa sudom ili ne, iako nije u duhu međunarodne prakse da jedna država odbije saradnju sa Specijalizovanim tužilaštvom u kojem sede pravnici iz zapadnoevropskih zemalja i Amerike. Ne postoje zakonski propisi koji bi Albaniju mogli da primoraju na bilo šta, ali postoji politički pritisak da sve države sarađuju na rasvetljavanju tih zločina“, objašnjava ona.
Najspominjaniji je logor u Kukešu, u kojem je, po rečima svedoka, bilo zatvoreno najmanje 25 ljudi. Među njima su bile i tri Albanke sa Kosova. U logoru je ubijeno najmanje 18 ljudi, dok su ostali oslobođeni. Drugi po važnosti je bio u gradu Burelu, gde je OVK imala kasarne za obuku vojnika tokom poslednja dva meseca rata. Prema tvrdnjama bivšeg pripadnika OVK, postojao je i pritvorski centar u Babinama, u blizini granice u regionu Tropoja i baza OVK u Draču.
Kojićeva dodaje da bi Specijalizovano veće i tužilaštvo mogli da pozovu na eventualno saslušanje i lica koja su u memoarima otkrivala detalje zločina.
„Specijalno tužilaštvo je ovlašćeno da pozove na saslušanje svako lice koje ima bilo kakva saznanja u vezi sa zločinima, a ukoliko to lice odbije da se odazove pozivu, mehanizmi prinude zavise od toga da li je to tužilaštvo zaključilo sporazum sa državom o čijem državljaninu se radi, te da li ta država pristaje na saradnju“, ističe ona.
Odgovornost članova misije Unmika postoji, ali se ne radi o krivičnoj, već o političkoj odgovornosti, izuzev ukoliko istraga ne utvrdi da su pojedini članovi te misije na bilo koji način učestvovali u opisanim zločinima.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com