Redžep Tajip Erdogan u Beogradu je ove nedelje dočekan sa postrojenom gardom Vojske Srbije i plotunima ispaljenim u njegovu čast, a on je na to uzvratio porukom da će Turska igrati konstruktivnu ulogu u stabilnosti i dobrobiti Balkana.
Međutim, „mi podržavamo evroatlantski smer regiona“, dodao je, skoro zloslutno. Jer to je zapravo put svih nas u NATO.
Predsednika Turske, ukazala je srpska državna televizija, dočekali smo onako kako dočekujemo samo šefove država koje su strateški važne za Srbiju. Pre Erdogana, dobrodošlica svečanim topovskim salvama priređena je još samo predsednicima Kine, Rusije i Francuske.
Erdogan je sa sobom u Beograd poveo i delegaciju od oko 200 privrednika, no, primetiće nemački „Dojče vele“, „politika je bitnija od ekonomije“. A koliko su u ovom slučaju politika i ekonomija usko povezani, videlo se drugog dana Erdoganove posete, kada je on sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i članovima Predsedništva Bosne i Hercegovine Miloradom Dodikom, Željkom Komšićem i Šefikom Džaferovićem prisustvovao ceremoniji polaganja kamena temeljca za početak izgradnje auto-puta Beograd-Sarajevo, tog, kako je Erdogan rekao, „novog mosta mira, koji će povezivati region“.
A trilaterala Turska-Srbija-BiH mogla bi iduće godine da bude proširena za još jednog člana, nagovestio je Vučić: „Postoje predlozi da napravimo kvadrilateralu, da dodamo Rusku Federaciju. Mislim da je moguće da i to održimo“.
Imajući to u vidu, možda ne treba mnogo da nas čudi što je, još u aprilu prošle godine, pred Evropskim parlamentom francuski predsednik Emanuel Makron oštro naglasio: „Ne želim da se Balkan okrene ka Turskoj i Rusiji“.
Sa druge, pak, strane, ne smemo da zaboravimo da je Turska odmah posle SAD priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije i da je, od raspada Jugoslavije, podržavala svaku vojnu i političku akciju koja je bila usmerena protiv Srba i Srbije, kao i da je bivši šef turske diplomatije i premijer Ahmet Davutoglu u svojoj knjizi „Strateška dubina“, u kojoj je pozvao na obnovu uticaja Otomanske imperije, Bošnjake i Albance označio kao dva „temeljna i tradicionalna oslonca otomansko-panturkističke politike na Balkanu“. Doduše, Davutoglu se u međuvremenu, 2016. godine, razišao s Erdoganom, koji je nekako u isto vreme počeo da izgrađuje sve bliže odnose sa Moskvom…
Šta je shvatio Erdogan?
Šta zapravo hoće Turska na Balkanu? Treba li da se radujemo ili da strepimo zbog uticaja koji ona želi da ostvari u našem delu sveta? Zašto Zapad zbog toga strepi i kakav uticaj na balkansku politiku Turske može da ima njeno zbližavanje sa Rusijom?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili profesor međunarodnih odnosa Srđan Perišić i nekadašnji dopisnik Tanjuga iz Turske Vojislav Lalić.
„Balkan je prioritetna sfera uticaja Turske, još od raspada Otomanske imperije, kada je Kemal Ataturk uspostavio dobre odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom, ali se tokom decenija menjala taktika za postizanje tog cilja“, ukazuje Vojislav Lalić.
„Ankara je dugo igrala na kartu muslimana sa prostora bivše Jugoslavije; Turska je bila druga zemlja na svetu koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a Erdogan je vodio neuspešnu kampanju da to učine i sve zemlje Islamske konferencije, vodio je i kampanju da Kosovo bude primljeno u Unesko… Međutim, kao pragmatičan političar, on je shvatio da Balkanu ne može da se približi, ako igra samo na tu kartu, odnosno, shvatio je da je Srbija nezaobilazan faktor. I zato su odnosi, kako ekonomski, tako i politički, krenuli uzlaznom putanjom“, dodaje sagovornik Sputnjika.
„Erdogan je svoju spoljnu politiku promenio 2016. godine, što je i bio jedan od razloga državnog udara, koji je tada pokušan. On je odustao od politike neoosmanizma, koju je Turska vodila od 2008. godine, a koja joj je stvorila mnoštvo problema sa svim susedima; nosilac te politike neoosmanizma bio je upravo Ahmet Davutoglu, koji je smenjen dva meseca uoči puča. Od tada, već tri godine, mi gledamo promenu turske spoljne politike, koja se ogleda i u saradnji sa Srbijom i Republikom Srpskom“, objašnjava Srđan Perišić.
Perišić skreće pažnju na uzrok ove promene balkanske politike Turske: „Podržavajući Turke u neoosmanizmu, Amerikanci su muslimane Balkana vešto uspeli da prevedu na svoju stranu, pa je Turska praktično ostala isključena sa Balkana, zato što je slepo sledila SAD. Neoosmanizam je, praktično, geopolitička strategija Sjedinjenih Država namenjena Turskoj, koja je uvidela da joj to ne donosi očekivanu korist, već naprotiv. Zato je i došlo do promene odnosa prema Srbiji“.
Ključ za razumevanje današnje situacije
Imajući to u vidu, reakcija koja je usledila bila je, praktično, neminovna. U tekstu pod naslovom „Povratak Turske na Balkan“, portal „Politiko“ ukazuje da „evropski lideri izražavaju nezadovoljstvo zbog širenja turskog uticaja na Balkanu, naročito od kada je ova zemlja krenula u autoritarnom smeru“. Nasuprot tome, Evropski savet za spoljne odnose (ECFR) u iscrpnoj analizi „Od mita do realnosti: Kako razumeti ulogu Turske na Zapadnom Balkanu“ napominje da „evropski strahovi od turskog ekspanzionizma na Zapadnom Balkanu nisu utemeljeni u realnosti“, da ova zemlja „želi da se čitav Balkan priključi Evropskoj uniji i NATO-u“, te da je „u mestima na kojima je izražen sukob velikih sila između Zapada i Rusije, kao što su to Ukrajina i Balkan, Ankara do sada bila u okvirima zapadnog konsenzusa“.
„Turska jeste članica NATO-a, ali je isto tako činjenica i da je u protekle tri godine napravila snažan otklon od Zapada. Baš zato Zapad i negoduje“, komentariše Perišić.
U tom otklonu od Zapada, i ECFR vidi glavnu opasnost: „Prava opasnost za evropske interese na Balkanu nije Turska sama po sebi, već Turska izvan arhitekture Zapada“.
„Tu leži ključ za razumevanje današnje situacije“, uveren je Vojislav Lalić.
„Koliko se ove kritike odnose na Tursku, a nisu se čule ranije, iako je ona i tada nastojala da ostvari uticaj na Balkanu, toliko se odnose i na Rusiju, kao što je Makron direktno i potvrdio. Iako Turska jeste članica NATO-a, njeni odnosi sa Rusijom razvili su se munjevitom brzinom tokom proteklih nekoliko godina. Erdogan je, jednostavno, shvatio da treba da igra na drugu kartu i to je na Zapadu izazvalo ogromnu zabrinutost“, ukazuje sagovornik Sputnjika.
„Sadašnje tursko ponašanje na Balkanu kompatibilno je sa razvojem njenih odnosa sa Rusijom. Otuda i najavljeno uključivanje Rusije u saradnju Turske, Srbije i BiH. To bi imalo velikog uticaja na relaksiranje odnosa između Srba i muslimana, između Srbije i BiH. Ipak, baš zbog toga očekujem i otpore atlantističkih struktura u Vašingtonu i Briselu, ali i unutar same Turske, u kojoj Davutoglu najavljuje osnivanje nove političke stranke, neoosmanističke, koja će biti u službi interesa američke geopolitike“, zaključuje Srđan Perišić.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com