Akademik Miro Vuksanović i predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika Sreto Tanasić kažu da je odluka o priznanju crnogorskog jezika stvar politike. Kako su rekli, ne postoji lingvistička osnova za to.
„Ovde je reč o politici, nije reč o lingvistici, nije reč o nauci ni o logici, već o nečemu što bismo mogli nazvati nasiljem nad činjenicama. Ja ne znam kako će oni sada, kada su dali sebi tako lep zadatak, prevoditi sa istog jezika na isti i kako će utvrditi šta je napisano na srpskom, a šta na crnogorskom jeziku“, rekao je Vuksanović Tanjugu.
„O nečemu odlučuju ljudi koji zapravo ne poznaju suštinu, jer nema primera u španskom, engleskom i drugim velikim jezicima da se jezici nazivaju imenima zemalja, kao što je to uvedeno kod nas u poslednje vreme da smo od jednog jezika dobili četiri koji se nazivaju po državama“, naglasio je upravnik Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti.
On je primetio da u svetu sve češće vlada mišljenje, kao i u nekim našim krajevima, da „Vuk nije Vuk Karadžić, nego vuk kurjak i da on nije zasnovao ono što danas nazivamo savremenim srpskim književnim jezikom i sakupio Srpski riječnik na kome počiva novija srpska književnost, te da se on zapravo igrao nečim što oni tek sada, posle 200 godina prepoznaju“.
„Bez obzira što ovo šaljivo deluje, u tome ima istine“, rekao je Vuksanović.
Tanasić podseća da je Komitet za kodifikaciju jezika u više navrata isticao da nema lingvističkih osnova da se registruje crnogorski kao poseban jezik te da može eventualno da se govori o nekoj varijanti srpskog jezika i pretpostavlja da su razlozi za promenu odluke političke prirode.
„U Crnoj Gori nema nikakvih lingvističkih, pa ni sociolingvističkih osnova da se govori o posebnom jeziku – crnogorskom i tvrdim da oni koji se zalažu za crnogorski jezik nikada neće progovoriti crnogorskim jezikom. To će uvek biti srpski jezik sa izvesnim karakteristikama. Ne prave se jezici tako lako i etiketa ne menja ništa“, rekao je Tanasić Tanjugu.
On ukazuje na to da sve dijalekatske pojedinosti kojima su „zakitili taj takozvani crnogorski jezik“, nisu ništa drugo nego pojedinosti srpskih narodnih govora koji postoje u Crnoj Gori, ali da nijedna od tih pojedinosti nije karakteristika samo za govore u CG.
„Šjedi je poznato u dijalektima od Užica do Knina“, dodaje Tanasić.
On naglašava da sve što su Crnogorci „stvorili i na maču postigli“, sve je zapamćeno i zapisano na srpskom jeziku, te da priznavanje crnogorskog jezika ne predstavlja nasilje samo nad srpskim narodom i srpskim jezikom u Crnoj Gori, već i nasilje nad istorijom i kulturom Crne Gore.
Tanasić kaže da to što je takozvanom crnogorskom jeziku dat poseban kôd može dati maha da se u Crnoj Gori i dalje obespravljuju oni koji se izjašnjavaju da im je srpski maternji jezik.
„Kada bi postojao zaista crnogorski jezik koji se razlikuje od srpskog jezika, verujem da ne bi ni bilo državnog nasilja nad srpskim jezikom i govornicima srpskog jezika. Zašto u Švajcarskoj niko ne negira nemački jezik ako je nosilac francuskog jezika? Zato što se ta dva jezika lepo razlikuju“, objasnio je Tanasić.
Predsednik Odbora za standardizaciju kaže da se, imajući u vidu prilike u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, mora razmišljati o standardizaciji srpskog jezika.
„Neće tu biti nekih revolucionarnih odstupanja od ovoga što danas imamo, ali standardni jezik se s vremena na vreme obnavlja, dograđuje, dorađuje, njegova norma se koriguje, dopunjuje“, pojasnio je Tanasić, pozivajući se na sociolingvističke prilike u regionu.
On je pomenuo težnju u BiH za stvaranjem jezika koji nazivaju bosanskim, zatim višedecenijsku sistemsku jezičku asimilaciju srpskoga naroda u Hrvatskoj, pa se samo polovina stanovnika koji se izjašnjavaju kao Srbi izjašnjava da im je srpski jezik maternji.
Vuksanović smatra da srpski jezik svim ovim događanjima nije ugrožen, da je reč o velikom jeziku koji ima pola miliona reči, ali da se samo mali procenat koristi u svakodnevnom govoru i drugim načinima izražavanja.
„Srpski jezik ne može biti ugrožen ni deobama ni različitim nazivima, uvek će se znati šta je srpski jezik, ali je on ugrožen od nas samih“, ocenio je Vuksanović, dok Tanasić smatra da država mora da reaguje i obezbedi da se osnovno pravo – pravo na jezik poštuje svuda gde Srbi žive, jer su prava srpskog naroda u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji ugrožena.
Komitet Kongresne biblioteke iz Vašingtona 8. decembra priznao je crnogorski jezik i Crna Gora je u okviru ISO međunarodnog standarda dobila međunarodni kôd za jezik, posle devet godina, koliko je prošlo od kako je biblioteka „Đurđe Crnojević“ prvi put zatražila kodifikaciju crnogorskog jezika.
Komitet Kongresne biblioteke iz Vašingtona poslednji put odbio je u julu ove godine zahtev biblioteke sa Cetinja, a na adresu crnogorskih institucija za standardizaciju crnogorskog jezika stigao je mejl Rebeke S. Gunter iz komiteta, u kom je navela da je telo u čije ime se javlja „raspravljalo više puta o crnogorskom jeziku i stav je bio da se radi o varijanti srpskog jezika koji se govori u Crnoj Gori“.
Ona je navela i da su predložili „primenu varijantnog koda srp-ME, osim ukoliko se ne pošalju dodatne informacije za razumevanje značajnih lingvističkih razlika između dva jezika“.
“Posebni kodovi se dodeljuju na osnovu lingvističkih razlika, a ne na osnovu političkih ili geografskih“, poručila je Gunterova.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com