Milo Đukanović je pobedom na današnjim predsedničkim izborima u Crnoj Gori obezbedio sebi još pet godina vlasti, što će ga definitivno svrstati u red lidera sa najdužim stažom na najvišim državnim funkcijama.
Njegova pobeda na ovim izborima ni za koga nije iznenađenje, a veliki broj građana Crne Gore smatra ga najvećim Crnogorcem posle Kralja Nikole.
Đukanović je, naime, u sedam mandata bio premijer Crne Gore, a ovo će mu biti drug mandat na poziciji šefa države.
Hroničari su još davno zabeležili da je Đukanović relativizovao i svojevremenu opasku uglednog političara bivše SFRJ, Vladimira Bakarića, koji je rekao da nije dobro da bilo koji političar, osim Tita, na jednoj funciji bude duže od osam godina.
U nekoliko navrata Đukanović se povlačio sa funkcije i ostajao samo lider stranke (DPS), koja je neprestano na vlasti od njenog osnivanja 1990.
I na ove izbore je izašao samo kao lider DPS, mada analitičari smatraju da je “vlast uvek tamo gde je on“.
U kampanji je obećao bolji život građanima, ali i da će mu prioriteti biti identitet i suverenitet Crne Gore.
Iako su neretko neki mediji predviđali da njegova budućnost neće biti tako svetla, prognozirajući mu sudbinu nekadašnjeg hrvatskog premjera Iva Sanadera, drugi su smatrali da je samo dobar taktirčar.
Taktika ili ne, Đukanović je dobio još jedan petogodišnji mandat i definitivno postao neprekisnoveni crnogorski vladar.
Inače, poreklom je iz ugledne nikšićke porodice koja ima “vladarsku tradiciju”.
Otac Radovan bio je sudija i istaknuti komunistički funkcioner, a predak Blažo, po kome je Milo nazvao svog sina, bio je u vreme Kraljevine Jugoslavije ban Zetske banovine, a tokom rata gospodar Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka kao general četničkih snaga koje su se borile na tim prostorima.
Đukanović je studirao ekonomiju, ali upućeni tvrde da mu je u karijeri možda više pomoglo “neformalno obrazovanje” koje je stekao tokom studentskih dana dok je, noseći vreće s brašnom i fizikališući za džeparac, upoznavao mentalitet i zakone ulice.
Brz, okretan, vešt političar i još veštiji govornik, težak protivnik o kome su čak i strani ambasadori, izlazeći iz njegovog kabineta, priznavali da ih je “opio rečima”, uspeo je da se od 1996. godine nametne kao pouzdan partner SAD i NATO, ali i da istovremeno ostvari veliko bogatstvo sebi i porodici, što su potvrdile I neke Forbsove liste najbogatijih u zvestu.
Njegove zasluge za Crnu Goru su nesporne – uveo je državu u NATO u leto prošle godine, doveo je pred vrata EU, obnovio je državnost I sačuvao političku stabilnost.
Partnerstvo sa Vašingtonom ostvario je pred ulazak u obračun sa Slobodanom Miloševićem, kome je bio veran saveznik i zahvaljujući kome je 1991. prvi put postao premijer, najmlađi u Evropi (29 godina).
Nije baš naklonjen medijima i ne voli nezgodna pitanja.
“Mrlja” u Đukanovićevoj karijeri je, smatraju analitičari, dubrovačko ratište tokom 1991. godine, a njegova odbrana je da on nije izdavao nikakva naređenja.
Njegova vlada priznala je jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova I Metohije, 9. oktobra 2008. godine, dan nakon što je u Generalnoj skupštini UN to pitanje stavljeno u nadležnost Međunarodnog suda pravde.
Tim potezom Đukanović je definitivno “dodao so na nezalečenu ranu” Srbiji stvorenu crnogorskim osamostaljenjem.
Odnosi Crne Gore i Srbije danas su uznapredovali i bolji su nego ikad od tada, a Đukanović ne krije svoj stav da je Srbija izgubila bitku za Kosovo.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com