Nakon bitke je lako biti general, ali u pogledu makedonskog referenduma uopšte nije bilo teško videti da je on nešto između najskupljeg ispitivanja javnog mnjenja i rijaliti šoua. Rezultat pokazuje da su građani to shvatili i odlučili da ne igraju instrumentalnu ulogu koja im je bila dodeljena. Putem (protiv)pravnih akrobacija, pri čemu je upravo vladavina prava bila kolateralna šteta, proces je počeo i u istom stilu završio.
Građanima je dato da odgovore na pitanje u stilu „tri u jedan”, kao da se radi o izboru najbolje „nes” kafe, a ne o tako važnoj i osetljivoj stvari od nacionalnog značaja. Ne samo da Republika Makedonija nije ni blizu ulaska u NATO, a još manje u EU, nego čak je i takozvani Prespanski sporazum pravna fikcija. U trenutku kada ukaz o proglašenju zakona o ratifikaciji sporazuma nije bio potpisan od strane predsednika i nije objavljen u službenim novinama, on je postao samo hipotetička stvar, isto kao i ulazak u NATO i EU.
Politička farsa je smišljena da političkoj eliti osigura kakav-takav legitimitet za ono bitno, a to je promena Ustava, što je presudni imperativ Prespanskog sporazuma. To je izostalo jer je na glasanje izašlo jedva nešto više od trećine građana. Broj glasova u korist opcije „za” je manji od ukupnog broja glasova koje su dobile stranke iz vladajuće koalicije na parlamentarnim izborima 2016, što znači da je pokret „Bojkot” uspeo da delegitimira vlast.
Neće biti preterivanje reći da su građani bili David, koji je nasuprot sebe imao dva Golijata; pored snažne i nelegalne kampanje koju je vodila vlast (nominalno poslanici parlamenta, a de fakto izvršna vlast, i to budžetskim novcem samo za jednu opciju, što je neviđena praksa u međunarodnim okvirima), tu je bila i snažna međunarodna podrška, počevši od generalnog sekretara NATO-a do Angele Merkel. Premijer Zoran Zaev je u kampanji priznao da je igrao kao kockar, stavljajući narod „na jednu kartu”.
Građani su se samoorganizovali kroz spontani društveni pokret, bez novca, bez medija (osim društvenih) i uprkos pretnjama da je to što rade krivično delo i da će biti kažnjeni. Zbog hipoteke iz nedavne prošlosti i sudskih procesa i istražnih radnji specijalnog tužilaštva, opoziciona VMRO-DPMNE nije vodila nikakvu kampanju, jer nije sebi mogla dopustiti luksuz da se zameri strancima i ugrozi sebe.
Po slovu makedonskog ustava, da bi bio uspešan, referendum je morao imati izlaznost od 50 odsto plus jedan, međutim, sada se domaći i međunarodni hor složio oko političkog oksimorona u stilu: Prespanski ugovor je dobio široku (ili vidljivu!) podršku građana, mada je izlaznost bila veoma niska. U normalnoj demokratskoj državi, premijer bi podneo ostavku još iste večeri, ali ovde se radi o tako velikom ulogu i još većoj podršci spolja, da proces „guranja niz grlo” sporazuma (da citiram kolegu Frensisa Boula, koji je glasanje i sporazum opisao i kao odlučivanje o mačku u đaku) ide dalje. Kako dalje je pitanje koje postavljaju svi.
Za Zaeva i za međunarodnu zajednicu, najlakše bi bilo pridobiti desetak poslanika VMRO-DPMNE da bi se osigurala dvotrećinska većina potrebna za ustavne promene. Sada se čak govori i o „tajnoj večeri” (sednici) parlamenta na kojoj bi se odlučivalo o ustavnim promenama. Dakle, promena najvažnijeg političkog i pravnog akta jedne države bi se prvo desila na zatvorenoj sednici, a kasnije bi se o prihvatanju ovih promena glasalo u grčkom parlamentu.
Novi lider VMRO-DPMNE Hristijan Mickoski više nema manevarskog prostora. Pitanje od milion dolara (čak i u bukvalnom smislu) glasi: da li on kontroliše poslaničku grupu, imajući u vidu da nije poslanik? Druga opcija su prevremeni parlamentarni izbori krajem novembra, da bi se na brzinu i uz novostečenu većinu progurale ustavne promene. Čini se da sada sve zavisi od stanja unutar VMRO-DPMNE i toga kako su oni shvatili poruku glasača. Ako ne izvuku pravu pouku, moguće je da se ova stranka doživi „pasokizaciju” i postane marginalna.
I vladajući SDSM je izgubio veliki broj simpatizera zbog loših poteza od dolaska na vlast. U političkim štabovima hara strah od političkog organizovanja pokreta „Bojkot” u susret novih izbora. Ono što je možda i najbolja poruka s ovog referenduma je da su se Albanci pokazali uzdržaniji nego što su mnogi očekivali: ne samo da je izlaznost bila veoma niska (niža nego u nekim makedonskim sredinama), nego ni u mešovitim sredinama nije bilo nikakvih tenzija.
Postoje indicije da je u poslednjih sat i po do zatvaranja glasačkih mesta došlo do velikih manipulacija upravo u albanskim sredinama, gde je na ljude izvršen veliki pritisak ili su kutije jednostavno bile punjene silom. Operacija nije spasila cenzus i generalni rezultat, ali je bila pokušaj da se Zaevu i njegovom koalicionom partneru Bujaru Osmaniju spasi obraz.
Sve u svemu, trenutno u Makedoniji dominira pozitivna atmosfera, ali mesta za euforiju nema, jer bitka makedonskih građana tek počinje. Sada je jasno da nije u pitanju ni ime ni identitet, nego borba za ustavnu suverenost i za vladavinu prava. Interesantno je da se većina zapadnih medija koji su izveštavali iz Skoplja (koje je danima bilo kao Kazablanka) posvetila više pažnje pitanju ruskog uticaja (bezuspešno tražeći njegove tragove) nego flagrantnim i brutalnim pritiscima na jedan mali narod na evropskoj periferiji, od koga se traži da uradi nešto što ni jedan drugi narod nije uradio: da se odrekne svog već iskorišćenog prava na samoodređenje!
Najbolji odgovor na pitanja o „invaziji” Rusije je dao grčki kolega Stavros Mavrodijas, koji je upozorio da je pritisak na građane bio ekstreman i sličan uplitanju iz kolonijalne ere, a da je ponor između elita i građana onaj koji je odlučio ishod referenduma, a ne Zapad ili Rusija.
*profesor Filozofskog fakulteta u Skoplju
(Specijalno za „Politiku”, Biljana Vankovska, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com