Srbi ga pamte kao predstavnika američke politike koja je dozvolila „Oluju“, a Hrvati kao predstavnika „traktor diplomatije“, kako je Franjo Tuđman nazvao njegov ulazak u izbegličku kolonu na traktoru krajiških Srba u pokušaju da ih zaštiti.
Piter Galbrajt bio je prvi američki ambasador u Hrvatskoj, ali i mnogo više od toga.
Jedan je od glavnih protagonista tada aktuelne „šatl diplomatije“, kada su diplomate Evrope, SAD-a, Rusije, UN-a nosile poruke između zaraćenih prestonica ili predstavnika lokalnih vlasti.
Četvrt veka kasnije, uprkos mnogima koji smatraju da je upravo diplomatija zakazala u bivšoj Jugoslaviji, Galbrajt tvrdi da je zadovoljan.
„Da ste me 1993. godine pitali da li će ishod iz 2018. godine biti moguć: da će ratovi biti gotovi, da će Hrvatska kontrolisati celu teritoriju, da će hrvatska vlast biti otvorena za srpsku manjinu, da će Bosna i Hercegovina ostati celovita međunarodno priznata zemlja, da će Hrvatska biti članica EU, a ostale zemlje na tom putu – ja bih rekao da je to više i od mojih snova“, kaže Galbrajt u intervjuu za BBC na srpskom.
Svi zaboravljaju loše stvari iz „Oluje“
Balkan ga se najčešće seti oko datuma koji izazovu erupciju emocija iz prošlosti, poput godišnjice hrvatske vojne akcije „Oluja“.
„Deo ironije cele situacije je u činjenici da vreme prolazi i neposredni bol polako jenjava, ali emocije postaju sve jače.“
Galbrajt za to ima razumevanja i kaže da vreme čini svoje.
„U obe zemlje, ljudi zaboravljaju neprijatne činjenice po njih.
Srbi zaboravljaju da Milošević nije pomogao krajiškim Srbima i da je blokirao mirovni sporazum koji bi sprečio Oluju, a verovatno je imao i dogovor sa Tuđmanom prema kome je pristao da Hrvatska može da zauzme ovu teritoriju.
Hrvati zaboravljaju da je bilo puno kršenja ljudskih prava posle operacije što je dovelo da Hrvatska bude izolovana godinama, pa je to odložilo i njen prijem u Evropsku uniju i NATO.“
Američki diplomata nema dilemu – međunarodna zajednica dozvolila je Hrvatskoj da sprovede „Oluju“.
„Situacija u Bosni se pogoršala, dogodile su se Srebrenica i Žepa, a pošto su Srbi odbili da pregovaraju o planu Z4, kao i da se u Bihaću ne bi dogodila druga Srebrenica, međunarodna zajednica je odlučila da ne čini ništa.“
Plan Z4 skraćeno je ime za mirovni plan „Zagrebačke četvorke“ koju su činile SAD, Rusija, Evropska unija i Ujedinjene nacije.
Galbrajt sebe svrstava među glavne tvorce plana za koji kaže da je Srbima nudio suštinsku autonomiju u delovima Hrvatske u kojima su pre 1991. godine bili u većini.
„Najkontroverzniji deo plana odnosio se na to da, pošto Srbi nisu želeli da koriste kunu jer su tvrdili da je povezana sa ustaškim režimom iz Drugog svetskog rata, mogu da štampaju svoje novčanice.“
Za neuspeh plana direktno krivi Slobodana Miloševića, za koga kaže da je blokirao sve njegove inicijative za pregovore.
„Ponosan sam na Erdutski sporazum“
Ipak, Galbrajtov „momenat slave“ nastupio je kada je hrvatsko slavlje u Kninu utihnulo, a izbegličke kolone rasule se po Srbiji.
„Ponosan sam na Erdutski sporazum koji sam ja ispregovarao – to je bilo jedino mesto u bivšoj Jugoslaviji u kome je kontrola teritorije prešla iz jednih ruku u druge, ali nijedna zajednica se nije iselila.“
Mirovni pregovori oko integracije Istočne Slavonije prepušteni su Sjedinjenim Državama i Ujedinjenim nacijama jer su se Evropa i Rusija povukle, pa su Piter Galbrajt i Torvald Stoltenberg spajali slavonske Srbe i Zagreb – dve delegacije samo jednom su se direktno srele.
„Bilo je jasno da sve što dogovore Srbi, mora da dobije potvrdu u Beogradu.
Miloševića nisu zanimali detalji dogovora – ljudska prava, zaštita imovine Srba ili njihov opstanak – on je ceo proces koristio kao adut u trgovini oko Bosne ili za ukidanje sankcija SR Jugoslaviji.“
Galbrajt tvrdi da je on u sporazum uneo tačke kojima se štite prava Srba, a da je Zagreb to morao da prihvati jer su zahtevi stigli sa autoritetom Sjedinjenih Država.
Na pitanje koja bi to iskustva iz mirovnih pregovora iz ratova 90-ih mogla da se iskoriste u finišu pregovora o Kosovu, Galbrajt pravi i vremensku analogiju sa ratom u Hrvatskoj.
„Ono što je Amerika predlagala na pregovorima u Rambujeu 1999. godine bilo je skoro identično planu Z4 za Krajinu.
Milošević je to odbio, a mogli ste da imate široku autonomiju, ali da Kosovo ostane deo Srbije.“
I baš kao što je u Hrvatskoj posle plana Z4 došao Erdutski sporazum, slično rešenje Galbrajt vidi i sada, smatrajući granice Kosova nepromenljivim.
„Neki delovi Erdutskog sporazuma, poput Zajedničkog veća opština, načina samouprave u okviru nezavisnog Kosova, predstavljanje Srba u parlamentu, u Vladi, održavanje veza sa Srbijom – to bi mogli da budu korisni delovi.“
Zajedničko veće opština formirano je tačkom 12 Erdutskog sporazuma i okuplja predstavnike slavonskih opština u kojima žive Srbi.
Zadatak mu je da radi na ostvarivanju ljudskih, građanskih i etničkih prava srpske zajednice, kulturnoj i prosvetnoj autonomiji i održava kontakte sa vlastima Hrvatske.
„Ustav Hrvatske dozvoljavao je ograničeni poseban status za opštine gde Hrvati nisu u većini i to smo iskoristili da bi hrvatska vlast ovo prihvatila“, priseća se Galbrajt načina nastanka organizacije koja, ne samo po nazivu, podseća na Zajednicu srpskih opština koja je rezultat Briselskih pregovora Srbije i Kosova.
„Podela teritorija – otvaranje vrata beskrajnim ratovima“
Među rešenjima koje je Galbrajt predlagao tokom ratova 90-tih, podela teritorija i promena granica – u poslednje vreme u Beogradu i Prištini često pominjan model rešenja problema – nikada nije bila na stolu.
„Moj stav je bio da nećemo nikad razgovarati o promenama granica jer, kad jednom u to krenete, otvorićete vrata beskrajnim ratovima – ljudi vide da se silom mogu menjati stvari.
Ako je jasno da nema promena granica, onda nema ni svrhe okupirati teritorije ili voditi ratove.“
Galbrajt dodaje i da savremene države ne bi smele da budu definisane kao jednonacionalne.
„Hrvatska treba da bude zemlja svih njenih građana – bez obzira da li su Hrvati ili Srbi.
Ako je Hrvatska samo zemlja Hrvata, bila bi to sasvim druga zemlja, mnogo manje atraktivna.“
Ipak, Galbrajt zaključuje da su i ove ideje sada mnogo manje opasne jer se oružjem na Balkanu manje zvecka nego pre 25 godina, kada je britanski diplomata Dejvid Oven na sto doneo i ovakav predlog.
Ko je Piter Galbrajt
Rođen je 31. decembra 1950. godine u Bostonu, Masačusets, SAD.
Od 1979. do 1993. godine radio je u Spoljnopolitičkom komitetu američkog Senata sa fokusom na pitanje iračkih Kurda.
od 1993. do 1998. godine prvi ambasador SAD u Hrvatskoj.
od 2000. do 2001. godine deo misije Ujedinjenih nacija u Istočnom Timoru.
Bio je deo brojnih pregovora oko statusa Iraka, zalažući se za nezavisnost iračkih Kurda – na čemu, kaže, i danas radi.
Svega nekoliko meseci tokom 2009. godine bio je zamenik izaslanika Ujedinjenih nacija u Avganistanu, napustio poziciju zbog sukoba sa politikom UN-a.
Od 2014. godine putuje 14 puta u Siriju u razne, kako ih sam opisuje, za sada neuspešne pregovaračke misije.
Nema diplomatskih aktivnosti na Balkanu ali kaže: „Putujem u Hrvatsku da se sretnem prijateljima, posećujem događaje na kojima se govori o Erdutskom sporazumu, idem na spektakularnu hrvatsku obalu da uživam. Jedina razlika je da sam početkom 90-ih imao celu obalu za sebe, a sada je delim sa milionima drugih ljudi – ali drago mi je zbog toga, i dalje je lepa.“
„Srbi ne treba mnogo da očekuju od Trampa“
Američka politika često se u Beogradu doživljava kao usmerena protiv interesa Srbije.
Za Galbrajta takve tvrdnje ne stoje, mada dodaje da su događaji iz 90-tih usmerili osećanja diplomata.
„Cela priča o ratnim zločinima, Srebrenici, etničkom čišćenju, Vukovaru – to je učinilo značajnu štetu za Srbe.“
Ipak, kaže da su Sjedinjene Države, posebno posle pada Miloševića, uložile puno truda da se stvari promene.
„Svi smo uočili i da, ako želimo dugotrajan mir, Srbija mora da bude ravnopravan član međunarodne zajednice, deo Evropske unije, da ima dobre odnose sa svima.“
Ipak, srpske nade da će se američka politika promeniti dolaskom republikanca Donalda Trampa u Belu kuću, član sada opozicione Demokratske stranke vidi kao nagoveštaj lažnih očekivanja.
„Moguće je da će se američka politika menjati jer Donald Tramp verovatno duguje zahvalnost za svoj izbor Vladimiru Putinu i jasno je da je spreman da uradi sve da učini Putina zadovoljnim.
Ali, da sam na mestu Srba, ne bih očekivao mnogo – mislim da Srbija nije toliko važna Putinu, a od 1999. godine, SAD su postale mnogo manje važan igrač na Balkanu – to je sada Evropska unija čija se pozicija ne menja“, zaključuje Galbrajt.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com