To je, makar, uvek bilo neupitno. Gde su spiskovi sa imenima „nepodobnih“, tu nema demokratije. Da li je neko naivno pomislio da smo na ovim prostorima ta „vunena vremena“ ostavili iza sebe…
Duh je pušten iz boce. Spiskova sa imenima nepodobnih u poslednje vreme ne manjka na prostoru nekadašnje zajedničke domovine. Raspala se, kako su nam objašnjavali, zbog manjka demokratije. Sudeći po spiskovima koji kolaju samo u poslednjih nekoliko meseci, ta demokratija je i dalje neosvojiva tvrđava.
Da li je pritisak zvanične i nezvanične javnosti s obe strane srpsko-crnogorske granice učinio svoje, pa je kasno sinoć ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Mevludin Nuhodžić saopštio da ne postoje spiskovi nepoželjnih lica u Crnoj Gori, osim pojedinaca iz kriminalnog miljea.
Uz sasvim razumljivo očekivanje da jedan pesnik, dva istoričara i jedan pravnik, od kojih je jedan akademik, a dvojica univerzitetski profesori, svi državljani Srbije, ne spadaju u kriminalni milje, to bi valjda trebalo da znači da ne postoji zabrana ulaska u Crnu Goru Matiji Bećkoviću, Čedomiru Antiću, Aleksandru Rakoviću i Dejanu Miroviću.
To, međutim, ne menja ništa stvari. Da je to četvorka nepoželjnih u Crnoj Gori, jasno je već i iz ranijeg saopštenja Vlade Crne Gore da je njena „ustavna i moralna obaveza ministarstva da od nedobronamernih pojedinaca štiti stabilnost i bezbednost zemlje, ali i spokoj svih građana“.
Dakle, boj ne bije samo svijetlo oružje. Podjednako je ubojita i reč prozvanih. A oni sa rečima, nema sumnje, dobro barataju. I taj pristup, reče vlada Crne Gore, nema nikakve veze sa zabranom slobode mišljenja, već se jedino i isključivo odnosi na „sprečavanje stranih državljana da u Crnoj Gori izazivaju ili podstiču netrpeljivost, vređaju ugled ili slave nasilni nestanak Crne Gore“.
I to reče vlada čija zvanična politika, priznavanjem samoproglašenog Kosova, upravo znači nepriznavanje Srbije, njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Ali nije Crna Gora jedina sa spiskovima. Krajem avgusta Bosna i Hercegovina je zabranila ulazak ruskom piscu Zaharu Prilepinu, koji je u Banjaluci trebalo da održi književno veče. Obaveštajno-bezbednosna agencija je ocenila da je on „pretnja po bezbednost BiH, javni poredak i međunarodne odnose BiH“.
I Priština se proslavila početkom septembra kada je francuskom humanitarcu Arnou Gujonu zabranila da uđe na Kosovo i Metohiju. Opasno je Srbima nositi i osnovne životne potrepštine.
Led na spisku nepoželjnih umetnika, humanitaraca, intelektualaca probio je pak srpsko-kanadski reditelj Boris Malagurski, kome je krajem maja zabranjen ulazak na Kosovo i Metohiju, gde je trebalo da prisustvuje projekciji svog filma „Kosovo — momenat u civilizaciji“.
Kabinet kosovskog premijera Ramuša Haradinaja nije, međutim, jedina institucija koja je zabranila projekciju filma pre toga prikazivanog u Parizu, Stokholmu, Beču, Lincu, Inzbruku, Pragu, Moskvi, Njujorku, Vašingtonu, Majamiju, Bostonu, Torontu, Minhenu, s ciljem da svetskoj javnosti predstavi srpsku baštinu na Kosovu i Metohiji, koja se nalazi na listi Uneska. Pridružilo mu se i i Nikšićko pozorište, pa je projekcija bila održana u Parohijskom domu.
A sve je ove godine počelo sredinom marta, kada je dolazak grupe ruskih bajkera „Noćni vukovi“ ocenjen kao opasnost po nacionalnu bezbednost BiH, zbog čega nisu mogli preko granice.
„Mi smo juče tom zabranom ulaska u Crnu Goru pesniku, dvojici istoričara i pravniku samo prisustvovali demonstraciji sile i svega onog što je dozvoljeno u toj svetoj borbi koja se zove ulazak u evroatlantske integracije. Tamo gde je NATO bacio šapu, tu trava — odnosno demokratija — više ne niče“, kaže za Sputnjik direktora pi-ar agencije „Pragma“, Cvijetin Milivojević.
On ukazuje da o tome najbolje svedoče režija neuspelog referenduma u Makedoniji i zaobilaženje referenduma u Crnoj Gori, koje je sproveo NATO kako bi po kratkom postupku ugurao ove države u svoje članstvo.
A najbolji primer slobodnog tumačenja demokratskog glasa naroda je, podseća ovaj analitičar, rezultat referenduma u Makedoniji kada je Brisel, prestonica EU i NATO-a, 33,7 odsto građana Mekedonije koji se izjasnio za promenu imena države i za ulazak u NATO i EU, ocenio kao veliki uspeh onih koji su za evroatlantske integracije.
„Imamo slučaj Crne Gore, u kojoj je ekspresna ekskurzija zvana — ajmo brzo izbore, izmislimo državni udar — u roku od tri meseca ušla u NATO, bez referenduma, bez provere narodne volje, uz velike ovacije i pohvale iz EU, Vašingtona i centra NATO-a za tu veliku demokratsku pobedu elite u Crnoj Gori“, primetio je ironično Milivojević.
Pa kad mogu da menjaju poredak u državama, na ta dva konkretna slučaja vidimo šta je poimanje i evropskih vrednosti i demokratije, ukazuje sagovornik Sputnjika.
Spiskovi nepoželjnih onda tu dođu kao garnirung. Manje-više nepotreban, više vizuelni dodatak onom glavnom na meniju, ali slikovito govore o stanju duha.
Verbalni delikt samo je jedan od pokaznih primera politike dvostrukih aršina, kaže Milivojević, napominjući da za razliku od NATO-a, u čijem okviru se poštuje demokratska procedura, ona postaje višak kada ta organizacija silom želi da pojedine zemlje uvuče u svoje redove.
„Osim Srbije i BiH, koje defakto nisu ni blizu NATO-u, sve ostalo u okolini se primilo, nateralo ili uteralo u NATO, i Alijansa pojačava te pritiske koji idu i ka Srbiji i Republici Srpskoj, koja smatra da BiH ne sme da bude članica NATO-a“, napominje sagovornik Sputnjika, podsećajući da je parlament RS septembra prošle godine doneo rezoluciju o vojnoj neutralnosti koja prati tekst takve rezolucije koju je Skupština Srbije usvojila još 2007. godine.
A NATO bi i u ovom regionu da zaokruži priču. Zato neposlušne treba prizvati k poznaniju „prava“, a obeležiti one koji su svojim delanjem posebno rečiti u tome.
Uvek je bilo neupitno — gde su spiskovi sa imenima „nepodobnih“, tu nema demokratije. Da li je, međutim, neko naivno pomislio da smo na ovim prostorima ta „vunena vremena“ ostavili iza sebe. Pogotovo posle toliko ogoljenih pokaznih vežbi moćnih „demokrata“.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com