Sporazumom Cipras-Zaev i dogovorenim imenom „Republika Severna Makedonija“ samo se potvrđuje već izneta ocena: rešenja na kojima insistiraju SAD i EU relaksiraju međudržavne odnose, ali povećavaju unutrašnji konfliktni potencijal.
Stvari su vrlo jednostavne: za SAD je najvažnije da stvore preduslove za dalje širenje NATO-a na balkanske države. U kontekstu rasplamsavajućeg sukoba sa Rusijom, ali i budućih, sve su pretpostavke, turbulentnih dešavanja na Bliskom istoku, Vašington želi da ostvari potpunu geostrategijsku kontrolu nad neuralgičnim područjem i instalira odlučujući uticaj u regionu.
Za tako nešto najbolje sredstvo je članstvo u NATO-u. EU, što umorna od unutrašnjih problema koji se uvećavaju geometrijskom progresijom, što zato jer nema svoju „balkansku politiku“, već uporno sledi SAD (a svaki pokušaj diskontinuiteta sa praćenjem SAD na Balkanu bi se u ovom trenutku završio potpunim fijaskom za Brisel), nema ništa protiv takvog pristupa, nadajući se da će to otvoriti i neka vrata za ostvarivanje interesa ključnih država kontinentalne integracione celine.
Nešto slično, kao i sada tokom pregovora Atine i Skoplja, već smo gledali prethodnih godina: tokom procesa pristupanja Crne Gore Severnoatlantskoj alijansi, kada je izbegnut referendum i ignorisano očigledno nepostojanje većine za ulazak u NATO; tokom pregovora između Beograda i Prištine, pošto se uporno insistira na rešenju koje je neprihvatljivo za više od tri četvrtine građana Srbije; u određenoj meri i tokom svih ispoljenih pritisaka u BiH da bi se menjala pravila funkcionisanja unutrašnjeg sistema.
Cilj je, dakle, širom raskrčiti put za NATO — Crnoj Gori (što je već učinjeno), Makedoniji (već je u poodmakloj fazi), Srbiji (preko učlanjenja tzv. Republike Kosovo u UN, pa odmah posle toga i u NATO, te vlasti u Beogradu ne bi imale drugog izbora nego i da same pristupe tom vojnom savezu) i BiH (najverovatniji scenario, smanjivanjem nadležnosti Republici Srpskoj i prebacivanjem odlučivanja na centralni nivo). To što je stanovništvo Crne Gore većinom nezadovoljno ovakvim raspletom, što se Makedonija ponovo „ljulja“, što bi se „događanje naroda“ u Srbiji moglo pretvoriti u svašta, a o potencijalnom otvaranju „BiH žarišta“ da i ne govorimo, ne zanima mnogo niti Amerikance, niti Evropljane. Možda zbog toga što su ubeđeni kako će te procese usmeriti i transformisati. Možda zbog toga što ih uopšte nije briga.
Međutim, situacija počinje da izmiče kontroli. SAD i EU više nemaju kapacitet da upravljaju političkim procesima na Balkanu, na način i u obimu kako su to činili do pre jedne decenije. Stanje u Grčkoj je loše, napetost se oseća na svakom koraku, to su već pandemijske razmere. Ima li smisla otvarati ovo, za veliki broj Grka osetljivo pitanje, u vremenu kada su i manje varnice dovoljne za veliki požar? Da li vredi „gurati“ Makedonce u NATO, ako će to do te mere destabilizovati zemlju, da će se postaviti i pitanje njenog opstanka? Gaji li iko iluzije da će Albanci sedeti skrštenih ruku u slučaju još jedne ozbiljne političke krize u Skoplju? Misli li iko da Srbija i Grčka mogu mirno posmatrati implementaciju „Tiranske platforme“?
Sporazum Cipras-Zaev je rešio jedno pitanje — budućeg naziva države, ali i otvorio niz novih, jednako teško rešivih. Makedonski premijer je slavodobitno „tvitnuo“ dan posle usaglašavanja teksta dogovora, da se samo menja „službeni naziv“, a sve ostalo „ostaje isto“.
Pošto je sporazum u celosti objavljen, vidi se da to nije tačno. Sa jedne strane, grčke političke stranke (pre svih opozicione Nova demokratija i Zlatna zora, ali i vladajući Nezavisni Grci) imaju razloga za nezadovoljstvo, pošto naziv „Severna Makedonija“ ipak implicira kako postoji i južni deo tog geografskog prostora, što u budućnosti može biti, kako kažu, akcelerator iredentizma u Skoplju, ali može i poslužiti za dalja „nadgornjavanja“ i „prepucavanja“ o brojnim „identitetskim pitanjima“. Međutim, sa druge strane, makedonska strana je u ovim pregovorima doživela potpuni debakl.
Jednostavno, sve što su Makedonci mislili da jesu, sada više nisu. Sve što su ostvarili u borbi za legitimizaciju službenog naziva Republika Makedonija (pod tim imenom ih prepoznaju 133 članice UN) — sada su izgubili. Naime, sporazumom Cipras-Zaev definisano je da se ili službeno „Republika Severna Makedonija“ ili skraćeno „Severna Makedonija“ upotrebljava uvek i svuda (erga omnes), kako u spoljnom, tako i u unutrašnjem opštenju. Institucije u Skoplju će zato morati da menjaju i Ustav Republike. Sledstveno, zatim će sa najvišim pravnim aktom usklađivati i sve zakone.
Građani našeg južnog suseda više nisu „Makedonci“, već „Severnomakedonci“. To će im pisati u pasošima. „Smokvin list“ kojim se Zaev pokriva je „makedonski jezik“, koji ostaje sa tim nazivom, kao jedina identitetska veza sa „makedonskim elementom“, uprkos „severnomakedonizaciji“ svih ostalih „narodotvornih temelja“. Delom zbog ogorčenja, delom iz šale, skopski satiričar je napisao kako će sada morati da menjaju i narodne pesme, te će jedna od najpopularnijih ubuduće počinjati sa „Severnomakedonsko devojče, kitka šarena, vo gradina nabrana, dar podarena“… Nesumnjivo, ako ovaj sporazum bude sproveden, (severno)makedonsko društvo će se naći pred fundamentalnim identitetskim pitanjima, koja po pravilu uzrokuju polarizacije i predstavljaju predvorje svake krupne destabilizacije.
Problem će nastati i ako sporazum ne bude usvojen, jer usaglašena procedura je katastrofalna sama po sebi. To je druga greška Zaeva, isto kobna kao i sam tekst koji je ispregovaran. Predsednik Republike Đorđe Ivanov uopšte nije bio obavešten o toku pregovaračkog procesa i sa punim pravom je odbio da podeli odgovornost. Vladajućoj garnituri u Skoplju je neophodna dvotrećinska većina da dogovoreno sprovede promenu Ustava, što je bez podrške šefa države praktično nemoguće. Ako Zaev ne uspe da sakupi 81 poslanika u Sobranju, a posmatrano iz današnje perspektive šanse se mere promilima, Grci mogu samo da sede, čekaju i na kraju sa punim pravom okrive Skoplje kao „destruktivni elemenat“ i „faktor destabilizacije“.
Položaj (BJR) Makedonije u međunarodnim odnosima, ionako problematičan, tada se dramatično pogoršava, a unutar zemlje se otvaraju fundamentalna politička pitanja, koja po pravilu uzrokuju preteranu ideologizaciju i predstavljaju predvorje dugoročne blokade svih institucija.
Zbog potrebe da se širi NATO, SAD su žrtvovale stabilnost Makedonije, moguće i Grčke. Preterano fokusirane na sopstvene interese, globalnog karaktera, manje su bile koncentrisane na regionalnu bezbednost. Po običaju, EU ih u ovome prati. Mada će, ako stvari krenu po zlu, najviše glavobolja imati upravo EU. U svakom pogledu, iako se tako ne čini na prvi pogled, posmatrano iz srednjoročne perspektive, razloga za optimizam nema. Čak naprotiv.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com