Hrvatski istoričar Ivo Goldštajn pozabavio se problemom srpskog i hrvatskog jezika, tačnije — onim rečima koje su „prognane“ iz hrvatskog jezika zbog „nakazne logike“ samozvanih jezičkih čistunaca.
On je u autorskom tekstu „Jesmo li u strahu od srbizma zaboravili na hrvatski“, objavljenom u hrvatskom „Globusu“, naveo da po „nakaznoj logici samozvanih jezičnih čistunaca“, reči „datum“, „glasati“, „dobrovoljac“, „štampa“… „zaslužuju progon“ iz hrvatskoga.
Da li jezik opet postaje političko oružje, pita Goldštajn.
On navodi da su Hrvati istorijski i tradicionalno posebno osetljivi na jezik, i to sa razlogom, budući da u 19. veku nisu imali državu, poput Srba, a jezik je bio jedan od najvažnijih elemenata nacionalnog identiteta.
Prema njegovim rečima, od ’30-ih godina 19. veka najvažnija je bila borba za hrvatski jezik, a tek 1847. hrvatski je postao službeni jezik.
U 20. veku hrvatski je obogaćen delima brojnih hrvatskih autora, a kako kaže Goldštajn, bujao je i govorni jezik, prilagođavao se i menjao, proširivao riznicu frazeologije i reči.
„Međutim, u državama kojima je u 20. veku pripadala Hrvatska nanizali su se uz dva svetska rata brojni oblici totalitarnih i autoritarnih ideologija i njihovih sprovođenja — strani hegemonizam, monarhistički apsolutizam, ustaštvo, socijalizam/komunizam. U prirodi je tih poredaka da podvrgavaju i prisvajaju javni život pojedinca i čitavih naroda. Vrše nasilje i nad jezikom, pretvarajući ga u svoje političko oruđe (i oružje)“, napisao je Goldštajn.
On dodaje da je i hrvatski tako bio izvrgnut raznim „ideološkim pritiscima i nasilju“.
„Kroz jezik su se vodile ideološke borbe, pravi mali ratovi, s taloženjem inhibicija, animoziteta i predrasuda, koje su zamagljivale jasan pogled na probleme samog jezika“, piše Goldštajn i dodaje da se očekivalo da se uspostavljanjem demokratske Hrvatske jezik oslobodi.
Međutim, to se nije dogodilo i sve je, kako Goldštajn kaže, „otišlo ukrivo“, a nije trebalo.
„Iako to tako niko nije rekao, za mnoge pozvane i nepozvane učesnike u toj raspravi hrvatski jezik se počeo definisati ne kao ’hrvatski jezik‘, nego kao ’jezik koji je različit od srpskoga‘. Kompleks koji se kod dela (uglavnom ’žestokih‘) Hrvata javlja širi je od jezičkog problema, on proizlazi iz fenomena koji se u psihologiji naziva ’narcizam malih razlika‘ u odnosu na Srbe“, rekao je Goldštajn.
Ovaj hrvatski istoričar navodi i da se na taj način krajem ’80-ih i početkom ’90-ih godina 20. veka u hrvatsku svakodnevicu na velika vrata vratila koncepcija 19. veka, po kojoj je jezik i dalje bitni, zapravo ključni element nacionalnog identiteta i samobitnosti, pri čemu je leksiku trebalo napraviti što različitijom od srpskog, a trebalo je izmeniti i pravopis.
On dodaje da u realnosti radikalnim promoterima te koncepcije nije baš sve bilo jasno, a kao primer navodi bivšeg hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, za koga kažu da je govorio „hrvatskim jezikom“, ali je u svojoj knjizi „Rat protiv rta“ koristio reči „januar“, „decembar“, „postepen“, „hiljada“, „ostrvo“ i „slično“.
„Dobar deo lingvista na hrvatsko-srpskom jezičnom području (ne i u Hrvatskoj!) u doba Jugoslavije tvrdio je kako su turcizmi u principu deo standardnoga zajedničkog hrvatskosrpskog jezika, a germanizmi nisu, što je bilo pogrešno — nije se uzimala u obzir slojevita hrvatska istorija. Sada smo otišli u drugu krajnost — odbacili smo sve turcizme“, napisao je Goldštajn.
„Glagol ’desiti se‘ prognan je iz hrvatskoga javnog diskursa, neko nepoznat proglasio ga je ’srbizmom‘. Uvek se setim svog prijatelja, rodom iz Splita, koji mi kaže da će do smrti govoriti ’hiljada‘: ’Moja baba sa Šolte ne bi razumela da joj kažem tisuća‘. Neko je proglasio ’spisak‘ srpskom rečju, pa sad nisam siguran smem li reći ’j… mu sve po spisku‘, ili valja govoriti ’j… mu sve po popisu‘!“, piše on.
Goldštajn dodaje i da je prognana i reč „porodica“ i sistemski se menja rečju „obitelj“, iako to nije isto jer je „obitelj“ — temeljna društvena jedinica zasnovana na zajedničkom životu užeg kruga srodnika, oba roditelja i njihove dece.
Nepodobne reči postale su i „neophodnost“, „čas“, „trenutak“, „radnik“, „dobrovoljac“, „glasati“, „fotokopija“, „štampa“, „upotrebiti“ i mnoge druge.
„Treba li tumačiti da nema nikakvih razloga za izbacivanje tih reči, da pažnja nije isto što i pozornost, da ’potrebit‘ nije isto što i ’potreban‘, da je ’štampa‘ kao reč ušla u hrvatski barem 300 godina pre ’tiska‘“, ocenjuje Goldštajn.
On je zaključio i da Hrvati više ne znaju, nakon 25 godina života u sopstvenoj državi, da govore i pišu maternji jezik, a sve zbog „rigidnog jezičkog purizma“, pri čemu izmiče iz vidokruga činjenica da su mlađe generacije sve manje pismene.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com