Diskriminacija nacionalnih manjina u Hrvatskoj porasla je za samo godinu dana 57 odsto, piše Dojče vele, a kao primer iz prakse navodi da televizijski voditelj pozdravlja „Hrvatice, Hrvate i poštene Srbe“ ostavljajući neizgovoreno da su takvi (pošteni), za razliku od Hrvata, malobrojni.
Nevladina organizacija za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internešenal“ (AI) u svom izveštaju o ljudskim pravima za 2016/2017. godinu upozorava na diskriminaciju nacionalnih manjina i zabrinjavajuće stanje slobode medija u Hrvatskoj, prenosi „Dojče vele“.
AI ocenjuje da u vreme pred lokalne izbore eskalira nacionalizam i govor mržnje i ukazuje da sudovi vrlo rado procesuiraju slučajeve kleveta i uvreda, ali i zatvaraju oči pred nasiljem nad manjinama, prenosi danas nemačka medijska kuća.
Da su neki mediji „inkubatori govora mržnje“ pokazalo je istraživanje građanskog udruženja GONG koje je u 2015. i 2016. pratilo niz portala, televizija i listova, a rezultati su očekivani pa se pokazalo da je portal Dnevno najviše raspirivao mržnju prema migrantima i homoseksualcima, dok se TV emisija Bujica trudila da modelira stav javnosti u smeru netrpeljivosti prema Srbima, navodi DW.
„Dojče vele“ podseća da je upravo Srpsko narodno vijeće u svom biltenu upozorilo na erupciju govora mržnje kroz medijske napise, poruke politicara i sveštenika, ali i na sportskim terenima.
„Kako to već biva, s govorom mržnje raste i stvarno nasilje pa su zabeležili i 19 fizičkih napada, najviše do sada. Diskriminacija je, kažu, za samo godinu dana porasla za čak 57 posto“, ističe se u tekstu.
Kao primer kako to izgleda u praksi, DW navodi da televizijski voditelj pozdravlja „Hrvatice, Hrvate i poštene Srbe“ ostavljajući neizgovoreno da su takvi (pošteni), za razliku od Hrvata, malobrojni, dok „huškački portal“ objavljuje informaciju da su migranti manje inteligentni i dolaze iz drugačijih kultura koje silovanja smatraju poželjnim ponašanjem.
Socijalna pedagoškinja, književnica, kolumnistikinja i doseljenica u Vukovar, Julijana Adamović, za „Dojče vele“ kaže da je javnost, što se Vukovara tiče, vrlo senzibilizovana, pa ono što u drugim gradovima prolazi ispod radara, u Vukovaru je potencirano.
„Takozvana progresivna Hrvatska burno reaguje na svaki govor mržnje prema manjinama, dok je govor mržnje upucen prema većinskom narodu postao gotovo stvar prestiža i smatra se samokritikom“, objašnjava ona.
S druge strane, dodaje, takozvana desna Hrvatska reaguje samo na govor mržnje upućen većinskom narodu, i to najčešće istim takvim govorom, prema nacionalnoj manjini iz koje, uvereni su, dolazi autor anonimnog grafita ili osoba koja je uništila ili oštetila državne simbole.
Adamović tako tvrdi da su iza incidenata najčešće adolescenti i da ponekad nisu one nacionalnosti koju bismo pretpostavili, a u prilog tome ide i zagrebački slučaj mladića koji je ispisivao velikosrpske grafite, kako bi privukao pažnju ili podstakao mržnju prema Srbima, a sam je dete branitelja hrvatske nacionalnosti.
Što se dece tiče, smatra ova socijalna pedagoškinja, društvo je, barem u Vukovaru, zakazalo, a pravo na školovanje na svom jeziku i pismu koje koristi srpska manjina – mač je sa dve oštrice.
„Deca nam odrastaju odvojeno i nisu dobila priliku da upoznaju “one druge“. Lako stvaraju predrasude, ali nemaju priliku da ih razbiju. Odrasli, oni koji su imali priliku da idu u razred sa kolegama druge nacionalnosti, lakše pređu preko loših stvari i predrasuda koje su zbog njih sticali, jer imaju i neke druge uspomene, prijateljstva, ljubavi, izlaske, zabave. Današnje generacije su za to zakinute“, objašnjava ona.
Adolescenti su, kaže, sami po sebi još neskloni kompromisima pa time i nastupaju iz pozicija isključivosti pri čemu su direktni, buntovniji i godi im pažnja koju izazivaju, pa i ovakvim ekscesima.
Izgrednici, kaže ona, upravo očekuju burnu reakciju javnosti, postaju popularni u vršnjačkim krugovima i to je najčešća pozadina grafita mržnje u Vukovaru – bez obzira na nacionalnost njihove mete i autora.
Paralelno se na društvenim mrežama odvija jedan sasvim zaseban život – virtuelni rat u kojem se uvrede na račun grupa pa i celog naroda doživljavaju samo kao retorički manevar i malo ko je svestan da se preliva u stvarni život, primećuje DW.
Pri tom, poput desničara, objašnjava Adamović, i levičari uzimaju „ulogu tužioca, suca i krvnika“.
„Tu je i totalna neselektivnost kad su u pitanju zločini i traume iz poslednjeg rata. Usmerenost na zločine nad Hrvatima se smatra nepotrebnim podizanjem nacionalnih tenzija. Dobrim delom i jeste, jer se radi o selektivnom pristupu. Iste takve zločine počinjene prema pripadnicima srpske nacionalne manjine potenciraju do neslućenih razmera, opet ne vodeći računa o vlastitoj sklonosti selektivnosti“, kaže ona.
Nakon što je na Fakultetu političkih nauka predstavljeno istraživanje stavova građana sprovedeno u okviru projekta „Govor mržnje u Hrvatskoj“, utvrđeno je da bi ustaški pozdrav „Za dom spremni“ zabranilo svega 45 odsto gradana, dok bi isticanje komunističkih simbola kažnjavalo 70 odsto njih, navodi DW.
„Najmanje bi zabranjivali oni koji sebe identifikuju sa nacionalizmom, a oni koji bi najviše zabranjavali su liberali“, kaže Nebojša Blanuša, profesor politicke i socijalne psihologije.
Međutim, više od stavova građana, naučnike zabrinjava tako često pominjana nedosledna sudska praksa u kojoj neki sudovi oslobađaju, a drugi kažnjavaju one koji promovišu fašističke režime i govor mržnje, zaključuje nemačka medijska kuća.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com