Hrvatski istoričar Dragan Markovina, potpisnik Deklaracija o zajedničkom jeziku, kaže da sve reakcije na taj dokument kojima smo svedoci poslednjih dana govore u prilog tužnoj činjenici da je upotreba jezika pre svega političko pitanje kojim se govornicima uteruje strah od korišćenja sopstvenog jezika.
Tome je, navodi Markovina, devedesetih godina služila velika produkcija različitih rečnika, a tome služi i veći deo Matice hrvatske, koja već 27 godina bezuspešno pokušava da pronađe smisao vlastitog postojanja i tome na kraju krajeva služe i silna ispravljanja običnih govornika kojima se već godinama prekornim rečima ukazuje da ne znaju da govore svoj jezik.
Drugim rečima, jezik je u svim postjugoslavenskim državama i državnim projektima pretvoren u političko pitanje, pri čemu Hrvatska u mnogo čemu prednjači na tom polju, naveo je Markovina u autorskom tekstu kojim objašnjava zašto je potpisao pomenutu deklaraciju.
Kad se, kako kaže, na kraju pojavila grupa ozbiljnih ljudi koji su naprosto, između ostalog, zaključili jednostavnu stvar da je reč o jednom policentričnom jeziku kojeg svako ima pravo da zove onako kako želi i da jezik ne može biti argument za bilo čiju segregaciju, niti kriterijum za izražavanje etnonacionalne pripadnosti, ti ljudi su optuženi za politizaciju jezika i čak za protivustavno delovanje.
A da je takvu deklaraciju bilo potrebno doneti govori histerija koja je pokrenuta u znatnom delu, pre svega hrvatskih medija, nakon same najave da će Deklaracija biti objavljena.
„Iako je reč o potpunoj gluposti, njene razmere ne možemo razumeti bez uvida u to iz kojeg uverenja proizlaze takvi zaključci“, naveo je Markovina u tekstu objavljenom na portalu Telegram.hr.
Ako se, kako navodi, govori o hrvatskom slučaju, reč je o iskrenom uverenju sve većeg broja ljudi, podstaknutog raznoraznim medijima mržnje i činjenicom da su osobe koje zastupaju takve stavove ušle u vrhove vlasti, da postoji nekakav masterplan za obnovu Jugoslavije, u kojem naravno, što kao plaćenici, što iz uverenja, učestvuju svi koji ne dele nacionalističke vrednosti.
To su, precizira on, po nacionalistima svi oni javno istaknuti ljudi koji se etiketiraju kao komunjare.
„Verovanje u jednu takvu, ne samo teoriju zavere, nego i notornu glupost, ponajpre svedoči o kapacitetima onih koji to iskreno misle“, naveo je.
Ali, ovde je i glavni problem što praktično istu priču koriste čelni ljudi u zemlji i ne nalaze ništa problematično u tome, navodi Markovina.
„S jedne strane imamo državu sa svim svojim institucionalnim aparatom, koja ulaže maksimalne napore da očuva i afirmira hrvatski jezik, proizvodeći okolnosti u kojima se svojevremeno Ivo Sanader morao izjasniti hoće li “neću“ pisati zajedno ili odvojeno, a s druge strane činjenicu da je grupa nezavisnih intelektualaca, bez ikoga, osim svoga rada i ugleda iza sebe, potpisala jedan neobvezujući dokument“, objašnjava.
Jjasno je dakle, tvrdi Markovina, da ne postoje nikakvi racionalni razlozi za ovakvo „nacionalističko ludovanje“ kojem smo svedoci.
„U svemu tome je pak po nacionaliste najveća nezgoda što su među potpisnicima neki od najtalentoanijih i najproduktivnijih hrvatskih intelektualaca, naučnika i pisaca, kojima možete reći sve na svetu, ali ne i da se slabo koriste hrvatskim i da ne znaju ništa o jeziku“, ističe.
Stoga je, smatra, zanimljivo i poučno videti kako se pokušava rešiti taj očiti paradoks, koji potpuno ruši logiku koja se uspostavlja kao univerzalna.
„Prvo ih etiketiraju pa ih potom otćute, a u međuvremenu ukinu odršku njihovim knjigama, s nadom da će prestati da ih objavljuju. Tako bi na kraju hrvatska kultura i jezik ostali bez najkreativnijih pojedinaca, što bi omogućilo antitalentima da se razmašu“, naveo je Markovina i dodao da je ipak najveća tragedija društva i poraz jezika i kulture to što se ovaj proces upravo uspešno privodi kraju, bez velike pobune.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com