Srbija, koja godišnje lageruje do 80.000 tona opasnog otpada, nema deponiju industrijskog otpada, nema centar za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada i ne može da plaća od 1,5 do 3 evra po kilogramu za zbrinjavanje otpada u inostranstvu. Na državi je da omogući da se industrijskim otpadom kod nas upravlja na odgovarajući način.
Da li će slučaj „Obrenovac“ označiti početak velikog spremanja kada je u pitanju odlaganje otpada, posebno onog opasnog u Srbiji. Stručnjak za tu oblast, rukovodilac službe za cirkularnu ekonomiju u Privrednoj komori Srbije, Siniša Mitrović, smatra da sada ne smemo ispustiti priliku da remontujemo ceo sistem i uvedemo red, ali i da je poslednji trenutak da Srbija snažno pogura proces izgradnje modernog postrojenja za tretman opasnog otpada.
Iako se po rečima nadležnih uzorci opasnog otpada koji je krajem decembra pronađen na dve lokacije kod Obrenovca još analiziraju i prikupljaju dokazi o tome kako je on dospeo na to područje, za Mitrovića nema dileme da je po sredi kriminalizacija celog procesa odlaganja otpada koji je regulisan propisima.
Javnost, pogotovo ona u okolini Obrenovca, i dalje živi u strahu od kada je poslednjih dana decembra, po saopštenju Ministarstva zaštite životne sredine, pronađeno više od dvadeset tona protivzakonito zakopanog opasnog otpada. Osnovane sumnje da je reč o visokotoksičnom i kancerogenom otpadu koji može da izazove ozbiljne posledice po životnu sredinu, zdravlje i bezbednost ljudi, još nisu definitivno potvrđene pošto je analiza uzoraka u toku. Ispituje se i voda u lokalnim bunarima, ali i vlasnik zemljišta gde su odlagana burad sa tim otpadom.
To što je on odmah pritvoren i što je ministar Goran Trivan najavio da niko u lancu neće ostati nekažnjen, sigurno nije otklonilo brigu, pogotovo žitelja sela Vukićevice i Velikog polja, koji se pitaju da li im je zbog višegodišnjeg života sa otrovom u komšiluku ugroženo zdravlje.
Mitrović smatra da ovaj slučaj mora da bude početak jednog velikog procesa promena u Srbiji kako bi ona konačno dobila postrojenja za tretman opasnog otpada. Jer javnost je, napominje on za Sputnjik, 17 godina huškana upravo da je takvo postrojenje ono što je problematično za građane.
„Ne postoji zemlja koja može da funkcioniše bez strateškog postrojenja za uklanjanje opasnog otpada. Izvoz jeste kratkoročna opcija, ali je to vrlo skupo za našu industriju i u ovom trenutku je Srbija, koja uz to ima interes da privlači strane investicije, odgovorna za stvaranje infrastrukture za otklanjanje opasnog otpada koji nije nikakav bauk“, ističe Mitrović.
Predočio je da bi oni koji se protive tom postrojenju trebalo da znaju da od njega više dioksina u vazduhu ostavi jedan novogodišnji vatromet.
Zato ističe da Obrenovac mora da bude samo početak velikog spremanja. Kada pohranite opasan otpad šest kilometara od reke Save, od izvorišta pijaće vode za grad Beograd, nesumnjivo je reč o ozbiljnoj kriznoj situaciji i pretnji ekološkoj bezbednosti, ističe Mitrović, ocenivši da svi akteri iz tog slučaja moraju da izvuku pouke.
On očekuje da bude proverena održivost celog sistema, kredibilitet svih dozvola, ukazujući i na odgovornost onih čiji je otpad nezakonito odlagan.
Na pitanje da li je sada odlaganje otpada propisima precizno regulisano, on ističe da su procedure apsolutno propisane.
„Ovde se radi o kriminalizaciji celog procesa, slobodno mogu da kažem o ekoteroristričkom činu koji je problematičan i u smislu onoga ko je dao otpad“, ističe rukovodilac službe za cirkularnu ekonomiju u PKS.
On je objasnio da je za upravljanje otpadom u Srbiji neophodno da posedujete dozvolu koju vam izdaje nadležni republički ili pokrajinski organ zadužen za problematiku opasnog otpad.
„Da biste mogli da upravljate tim otpadom morate za to da imate i kompaniju i infrastrukturu i opremu i obučeno ljudstvo za takvu vrstu usluge“, precizira Mitrović. On nije preskočio ni odgovornost onoga ko je predao taj otpad, objasnivši da po zakonu on mora da preda otpad ovlašćenom operateru, ali i mora da zna šta je potom sa njim urađeno.
Na pitanje koliko firmi u Srbiji sada ima licencu da se bavi upravljanjem otpadom, Mitrović kaže da ih je, prema registru izdatih dozvola, oko 640. Od toga opasnim otpadom se bavi 15 do 25 kompanija.
„Ono što zagovara PKS je uvođenje reda u proces upravljanja kompanijama koje imaju status operatera za opasan otpad. Mi tražimo visoke bankarske garancije, visoka osiguranja za onoga ko se bavi opasnim otpadom. Ne možete vi da osnujete kompaniju, lagerujete opasan otpad kod sebe, likvidirate to u nekakvom stečajnom postupku i ostavite državi da brine o tome“, objašnjava on.
Po njegovom mišljenju, sada je prilika da remontujemo ceo sistem i uvedemo red, odnosno jasno licenciramo kompanije koje se time bave.
„Na državi je da uredi ceo taj proces i uveren sam da će Ministarstvo ubrzo reagovati i već u idućem kvartalu napraviti red među kompanijama“, istakao je stručnjak za ovu oblast u PKS.
Procene su da je događaj u okolini Obrenovca, iako je došao u vreme pretprazničnog raspoloženja, ipak snažno podigao aktivnost civilnog sektora, poslovnih udruženja i državnih službi, koji su, kaže Mitrović, shvatili da je poslednji trenutak da Srbija snažno pogura proces izgradnje modernog postrojenja za tretman opasnog otpada, po modelu javno-privatnog partnerstva.
Tako su, napominje, već stigle informacije da je ekološki pokret u Vrbasu pokrenuo krivičnu prijavu zbog bacanja otpada u vrbaski kanal. Po sistemu domino-efekta počele su, kaže, da se otkrivaju i druge lokacije, što ukazuje da ceo sistem nije bio dovoljno utegnut i kontrolisan.
Stručnjak za ovu oblast napominje da Srbija godišnje generiše oko 60.000 do 80.000 tona opasnog otpada.
„Srbija nema deponiju industrijskog otpada, Srbija nema centar za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada i Srbija ne može da plaća od 1,5 evra do 3 evra po kilogramu za zbrinjavanje otpada u inostranstvu, posebno u zapadnoj Evropi. Odgovornost je i PKS i državnih organa da omoguće da se otpad na teritoriji Srbije zbrinjava na adekvatan način“, kaže Mitrović za Sputnjik.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com