Ko su kumovi koji kaldrmišu put u Evropu nadevajući radnjama duž negdašnje Fišegdžijske čaršije strane i mnogima nerazumljive nazive
Kakve usluge mušterijama nudi dućan „Play states Elite”, šta se može kupiti u butiku „Leather stor”, a šta u sličnom pod firmom „Natura Siberica”? Ili u „The manual Co”? Za prodavnicu poetskog naziva „Extreme Intimo” dalo bi se naslutiti koješta, ali ne i za „Toyzzz”, mada sa onoliko slova Z u logu naziv najpre vuče na spavanje, ili bar dosadu.
Tu su još i „Win-Win”, „Bonatti”, „Royal”, „Pandora”, „Optiplaza”, „Froddo”… Čak se i komšijska bakalnica podičila novim, engleskim nazivom. A kako je krenulo, malo ko bi se iznenadio kada bi radnja Bogoslovskog fakulteta sa crkvenim potrepštinama i prigodnom literaturom stešnjena uz češku ambasadu, naspram kafea „St. Mark’s Place” u senci Crkve Svetog Marka, danas-sutra osvanula pod nazivom – „Accessories SPC”.
Uz tu radnjicu, od šezdesetak u nizu, bogatstvo srpskog jezika, ugled ćirilice i zdravu pamet mušterija čuvaju još samo bravarska radionica za narezivinje ključeva, izvesna banka sa štedionicom, pekara s buregdžinicom i neki advokat. Jedino oni!
Ako veruju da se napredak ogleda u stranim nazivima, grešna im duša. Uostalom, postoji ona stara izreka koja veli: poštuj svoje, da bi ga i drugi poštovali. A ovako, slučaj rogobatnih imenovanja radnji neodoljivo liči na panično i prilično haotično bekstvo od prošlosti, tim pre što se obično iza bleštavih firmi butika skriva jevtino torbarenje sa prodavanjem magle. „Trange-frange biznis”, iz poslovnog rečnika čestitih trgovaca s bogatijim iskustvom.
Možda je reč o nekakvom čuvanju tradicije, ali nejasno je čije? A ako neko pomišlja da time kaldrmiše put u Evropu, sigurno će zabasati.
Taj deo Smederevskog druma nekada se zvao Fišegdžijska čaršija zbog nekoliko dućana za prodaju barutnih punjenja za puške ostraguše koja su se nudila upakovana skupa s olovnim zrnom u male fišeke od „masne hartije”.
Po svedočenjima akademika Aleksandra Deroka i dr Mihajla Andrejevića (u knjizi „Beograd u sećanjima 1900–1918”), rečeni deo Carigradske džade, od Vladanovca, starog srpskog groblja na Tašmajdanu, imao je samo nekoliko barudžinica, kamenorezaca i radnji sa pogrebnom opremom, dok je većina radnji, koje su mahom držala braća Mojsijevog zakona, nudila već iznošenu jevtinu odeću i obuću namenjenu ubogim sugrađanima.
Duž ulice, a po obodu današnjeg parka, bile su nanizane prizemne kućice s takvim radnjama koje bi danas u firmi verovatno ponele i opisnu odrednicu – second hand shop (prodavnica robe iz druge ruke).
Tu su bile i tri tada čuvene kafane: „Dva duda”, u kojoj su taborovali amali i kočijaši, „Smederevo”, gde je pevala proslavljena Kajče Ciganče, i najveća „Sablja dimiskija” koja je pod svodom i u bašti okupljala ondašnje sportiste i lokalnu baraberiju.
„Dimiskija” je važna i zbog toga što je na njenim temeljima i na ugledu gostiju 1937. godine iznikla kafana „Madera”. I slavni „Grgeč” na kraju ovog niza, dok nije preseljen na drugu stranu čaršije, da bi njegov tron i ugled, a naročito kuhinju, baštinio naprednim Srbima omiljeni „McDonald’s”.
Slično je bilo i prekoputa, „na parnoj strani” džade, a taj deo grada je počeo da menja lik tek po okončanju Velikog rata. Lik, ali ne i sadržaj. Zato bi, u duhu modernih ideja što promiču gradskim ulicama, taj deo Bulevara kralja Aleksandra trebalo preimenovati u „Paper cone city”, što u slobodnom prevodu sa engleskog jezika može značiti – fišegdžijska čaršija. Lepše je, a i prilično svetski… Još kada bi uz svetske nazive uveli svetski kvalitet, a zadržali domaće cene, malo ko bi im zanovetao.
(Miloš Lazić, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com