Ako je cilj Deklaracija o opstanku srpske nacije da sačuvamo šta se sačuvati može, onda bi trebalo da se u tome ugledamo na Amerikance i Evropljane, koji, po istraživanju, na prvo mesto kada je u pitanju nacionalni identitet stavljaju jezik. Čak i ispred mesta rođenja, vere i kulturnog nasleđa.
Srpski jezik govori oko 12 miliona ljudi u istočnoj i centralnoj Evropi, ne računajući matičnu državu Srbiju. Ovaj podatak, iako nije zvanično registrovan, zbir je dobijen na osnovu popisa koji je u većini država bivše SFRJ obavljen 2011. godine.
Prema tim podacima, na primer, u Crnoj Gori, srpski jezik govori 42,88 odsto stanovništva, dok crnogorski 36,97 odsto. U Bosni i Hercegovini — u federalnom delu oko 35 odsto stanovništva govori srpski, dok je u Republici Srpskoj taj procenat, normalno, mnogo veći — čak 85 odsto. Najgore je u Hrvatskoj, gde se na popisu 2011. njih 186.000 se izjasnilo da su Srbi, ali je manje od 53.000 navelo da govori srpski jezik. Drugim rečima više od 130.000 ljudi nije smelo da kaže da govori maternji jezik. Naravno, srpski je najzastupljeniji u svojoj matici, državi Srbiji i na Kosovu i Metohiji — 90 odsto.
Polemika koja se podigla zbog najavljene deklaracije Deklaracije o opstanku srpske nacije nije neko iznenađenje, jer odavno sve što nosi prefiks „srpsko“ automatski se izjednačava sa nacionalnim — naravno, u negativnom smislu.
No, neko je davno rekao da su vera, jezik i kultura, a ne teritorija, ono što čini jedan narod i državu. A s obzirom na to da prvi pisani spomenici na srpskom jezika potiču iz 11. i 12. veka, Srbija ima i te kako pravo da se založi za očuvanje svog.
Milo Lompar, srpski istoričar književnosti, filozof i profesor, u razgovoru za Sputnjik na ovu temu kaže da je položaj srpskog naroda u zemljama postjugoslovenskog prostora nepovoljan, a tu misli i na samu državu Srbiju.
Razlika u veličini te nepovoljnosti, po rečima našeg sagovornika, varira od zemlje do zemlje. Deklaracije i proglasi, dodaje on, ne mogu taj položaj da poprave.
„Potrebno je donositi mnogo različitih mera i odluka da bi se taj položaj popravio. Ni dosad nije bilo prepreke da Srbiju i RS da, koristeći Sporazum o specijalnim vezama, uspostave i institucionalnu saradnju i na univerzitetskom ali i na nižim školskim nivoima kada je reč o nastavi srpskog jezika i književnosti“, kaže profesor Lompar.
To, kaže on, nikakva deklaracija ne može da promeni. Što se tiče položaja srpskog naroda u Crnoj Gori, naš sagovornik takođe smatra da nije bilo nikakve prepreke da srpske vlasti osnuju univerzitet, po principu ostalih privatnih univerziteta, koji bi na neki način delovao u pravcu održavanja kulturno-istorijske svesti srpskog naroda.
„Iako je u Crnoj Gori vlast nečemu ovakvom protivna, mora se pribegavati različitim metodama“, predlaže naš sagovornik.
Lompar podseća da je još ostalo nerešeno pitanje usvajanja zakona o primeni ćirilice, što je, po njegovom mišljenju, nešto što nije smelo da se zaboravi posle izbora, jer je to nešto što se tiče same države Srbije.
„Kada je reč o Hrvatskoj, Srbi su tu izloženi dugotrajnoj višedecenijskoj diskriminaciji u svakom, pa i u jezičkom pogledu. To nije od juče, a podsećam da je po Ustavu Hrvatske iz 1974. određeno da svi govore — hrvatskim jezikom. Tu je položen osnov za denacionalizaciju Srba u Hrvatskoj“, ističe on.
On predlaže da se u skladu sa situacijom u Hrvatskoj donese čitav niz mera, što kroz crkvene, što kroz neke druge aktivnosti, kojima bi se situacija popravila.
Srpski jezik je inače standardni jezik u službenoj upotrebi u Srbiji i Bosni i Hercegovini, a u upotrebi je i u drugim zemljama gde žive Srbi, među ostalima i u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji.
Američki institut „Pju“ obavio je početkom februara ove godine istraživanje na osnovu četiri parametra koja su postavili kao pitanje: Šta je potrebno da bismo istinski bili „jedan od nas“?— običaji i tradicija, jezik, vera ili zemlja porekla.
Rezultati dobijeni u državama Evrope i u Americi daju zanimljivu percepciju. Recimo, u Americi 83 odsto ispitanika smatra da je jezik glavna odlika Amerikanca, dok 60 odsto njih misli da je to poznavanje američke kulture.
Treće po važnosti za Amerikanca je da je mesto rođenja Amerika, a tek na četvrtom mestu je vera. U Evropi stvari stoje slično. Za određivanje nacionalnog identiteta važniji od svih navedenih parametara je — jezik.
Rezultati su pokazali da čak 77 odsto Evropljana jezik stavlja na prvo mesto. Grci i Mađari pridaju veću važnost ovom kriterijumu — čak 52 odsto, dok su Francuzi na 25 odsto. Nemci su po ovom pitanju treći, jer samo 13 odsto Nemaca smatra da je jezik glavna odlika nacije i prednost daju mestu rođenja. Istraživanje je pokazalo da je jezik kao kriterijum važniji starijim nego mlađim generacijama. Vera je bitna samo Grcima i Britancima u određivanju nacionalnog identiteta. Nacionalni običaji i tradicija su važni za 48 odsto Evropljana. Među njima je najviše Mađara i Grka, a najmanje Nemaca i Šveđana.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com