Dok u javnosti traje diskusija o tome da li gondola narušava Kalemegdan kao istorijski spomenik i kolika je šteta od posečenih stabala možda je u zapećku ostao ne manje važan, ekonomski aspekt celog poduhvata.
Gondola koja bi trebalo da spoji park Ušće sa Kalemegdanom koštaće 1,8 milijardi dinara ili 15 miliona evra, a prema rečima zvaničnika rok za povraćaj investicije je šest godina. Planirane cene karata za gondolu, koja će imati kapacitet da preveze 3.000 putnika dnevno taj jedan kilometar pre Save podno Beogradske tvrđave, iznose 430 dinara (3,6 evra) za odrasle i 300 dinara (2,5 evra) za decu.
U javnosti se uglavnom upoređuju dve gondole koje se grade u Srbiji. Zlatiborska Zlatna gondola koja spaja centar sa Tornikom biće duga devet kilometara i koštaće 13 miliona evra u odnosu na 15 miliona koliko bi trebalo da košta beogradska. Međutim, evropski i svetski primeri obiluju i mnogo skupljim primerima. Prošle godine napravljena je gondola u francuskom gradu Brestu za 19,1 miliona evra. Radi se o konstrukciji dugačkoj 460 metara preko reke Penfeld i prevozi 1.850 putnika dnevno.
U jednom radu stručnjaka Svetske banke koji se bave transportom ističe se da jedan kilometar gondole u latinoameričkim gradovima (gde inače vlada bum tog tipa transporta) košta od 10 do 25 miliona dolara.
Ipak, buduća beogradska gondola umnogome podseća na Emirejts er lajn u Londonu, pušten u rad 2012. pred Olimpijske igre, koji je i danas verovatno najskuplji sličan poduhvat na svetu. Naime, jedan kilometar gondole preko Temze, koja spaja grad sa Griničom i najvećim zabavno-komercijalnim parkom na Ostrvu – O2, kabinama kapaciteta 2.500 putnika na sat, koštao je celih 60 miliona funti (oko 70 miliona evra).
Srećom po Engleze dobar deo projekta finansirala je kompanija Emirejts, a skoro 10 miliona evra su dobili iz EU fondova. Prema pisanju Gardijana u 2012. i 2013. godini gondola je gubila 50.000 funti nedeljno i imala je 16 stalnih korisnika i kako su napisali „jeftinije bi bilo da su kupili tim korisnicima pozlaćene minibuseve“. Prema podacima do kojih su došli londonski mediji za pokrivanje operativnih troškova i održavanje gondole potrebno je 500.000 funti mesečno ili šest miliona evra, a osim 2012. kada su održane Olimpijske igre, toliko novca nije zarađeno ni u jednoj u naredne tri godine.
Vest iz 2016. godine je da gradske vlasti nameravaju da omoguće služenje alkohola za putnike kako bi ih što više privukli. Inače i cena je slična kao u Srbiji, 4,5 funti za odrasle i 2,5 funti za decu.
Tu dolazimo i do potencijalno najvećeg problema sa gondolom, a to nije sama cena izgradnje već troškovi održavanja. O njima ne znamo ništa, a do zaključenja broja nismo dobili informaciju o studiji izvodljivosti gondole ni od Grada Beograda ni od Skijališta Srbije koji su zaduženi za izgradnju ovog projekta.
Saobraćajni inženjer Dragomir Lukić, poredeći Beograd sa Londonom, utvrdio je da je malo verovatno da će se ostvariti ono što piše u studiji izvodljivosti u koju je on imao uvid.
U finansijskoj analizi ove studije se iznosi očekivanje da će se 70 odsto od 1,1 miliona stranih turista koji dođu u Beograd godišnje provozati gondolom. To je oko 770.000 ljudi. Takođe se očekuje da će oko 41 odsto stanovnika Beograda takođe iskoristiti priliku da pređe Savu u kabini gondole i to njih 377.254 po dve vožnje godišnje i njih 293.622 po jednu vožnju godišnje, što je malo više od milion vožnji.
Tako se analiza opravdanosti izgradnje ove buduće turističke atrakcije zasniva na očekivanju da će od potencijalnih 2,8 miliona putnika godišnje, biti ostvareno 1,8 miliona vožnji – oko 65 odsto. Poređenja radi, vožnju londonskom gondolom od oko 40 miliona potencijalnih putnika (stanovnika i turista) godišnje iskoristi njih oko 1,35 miliona – svega 3,4 odsto. Na čemu se zasniva optimizam beogradskih vlasti nije poznato.
Ali evo još jedne računice. Da bi se investicija od 15 miliona evra otplatila za šest godina kako je najavljeno (i to bez troškova korišćenja i održavanja koje ne znamo) gondola mora da prihoduje 25 miliona dinara mesečno, svaki mesec narednih šest godina. To je skoro 60.000 prodatih karata (za odrasle).
Na dnevnom nivou to znači skoro 2.000 karata i to svaki dan u godini, bilo da je lepo vreme ili kiša, leto ili zima, radni dan ili vikend. Gondola bi trebalo dakle da ima iskorišćenost od 67 odsto i to pri ovim nimalo niskim cenama za srpski standard. Ukoliko pak prodaja ne bude išla kao što se očekuje, nema sumnje da će se manjak morati nadoknađivati iz gradskog ili državnog budžeta.
(Miloš Obradović, „Danas“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com