Ševket Kovačaj, jedan od državljana Srbiji koji je vraćen, iz Švedske, po osnovu sporazuma o readmisiji, sprema se ponovo na istu „avanturu“: „Nemam posla, nemam kuću, nemam ništa, otišao sam da vidim ima li malo bolje, a vratili su me iz Švedske. Došao sam ponovo ovde, i isto je. Ponovo nemam posao, nisam uspeo ništa da nađem, a ja sam mašin-bravar. Imam četvoro dece, koja ne idu u školu jer nemam uslova“, kaže za Tanjug Kovačaj i najavljuje da će, ako „ovako ostane“, ponovo morati da ide.
Kovačaj se, međutim, od „prisilnog povratka“ u zemlju nikome nije obraćao za pomoć.
I ne samo on, mada su, u slučajevima kao što je njegov, na raspolaganju neke, kakve – takve mogućnosti da im se olakša situacija.
U Srbiju je od početka ove godine vraćeno 3.000 osoba na osnovu Sporazuma o readmisiji, više od 80 odsto tih ljudi su Romi, ali i Srbi, Albanci i Bošnjaci, naveo je pomoćnik komesara za izbeglice i migracije Ivan Gerginov.
„Takvih lica u 2012. bilo je 12.000, a u toku ove godine 3.000 je na taj način vraćeno. Uglavnom se vraćaju iz Nemačke, naročito iz pokrajine Bavarska, i to 90 odsto njih“, rekao je Gerginov Tanjugu i dodao da se od 2008. pretežno radi o ljudima „koji se gotovo u vidu zanata bave traženjem azila“.
On objašnjava da je tim ljudima „vrlo primamljiva“ finansijska, socijalna pomoć koja se tamo dobija, usput se trude da malo rade i zarade, a u poslednje tri-četiri godine nema slučajeva da se vraćaju lica koja su davno napustila mesto boravišta.
Kaže da se te, praktično deportovane osobe, reintegrišu u srpsko društvo, po osnovu Sporazuma o readmisiji iz 2008, a ističe i da je Komesarijat za izbeglice i migracije pre četiri godine dobio dozvolu od Delegacije EU da sredstva koja su bila namenjena isključivo izbeglim i interno raseljenim licima koristi i za povratnike po osnovu sporazuma o readmisiji.
„Ako neko odlazi u drugu zemlju i tamo se žali na ugrožavanje nekih osnovnih ljudskih prava i na potpunu nemaštinu, ili ekonomsku bedu, koja nije razlog za dobijanje azila, ali, eto, ljudi se svime služe, onda je i naš, i zadatak lokalnih samouprava, da obezbedimo osnovne uslove za život, odnosno stambenu jedinicu i dohodovnu aktivnost, koja bi pomogla da zarade neki dinar“, smatra Gerginov.
Na taj način, podvlači, izbili bi im se iz ruku argumenti tipa „nemam gde da živim, nemam od čega da živim“.
Gerginov ističe da su povratnici po svim pravima i obavezama apsolutno jednaki kao i svi ostali državljani građani Srbije, jer i jesu državljani Srbije, a po tom državljanstvu su i vraćeni kod nas.
„Zbog toga, u svakom slučaju, ne treba da budu nagrađeni. Lokalni saveti za upravljanje migracijama im pomaže da ponovo izrade dokumenta, da upišu decu u školu, lokalni saveti za upravljanje migracijama praktično kreiraju rešenja, a nama se obraćaju da, u okviru nekog od projekata na koji mi apliciramo, obezbedimo sredstva i plasiramo im“, rekao je Gerginov.
Saradnik Komesarijata za readmisiju povratnika na aerodromu Nikola Tesla Šaban Krasnić kaže da je „problem broj jedan“ za sve te ljude posao i da nemaju od čega da žive.
„Zbog toga ljudi idu vani, da bi zaradili neki dinar, a ima i stvarno bolesnih, koji idu na lečenje. Ima slučajeva da ljudi za godinu dana dva puta idu u inostranstvo, a sve zato što nemaju za osnovnu egzistenciju“, rekao je Krasnić.
Dodaje da Komesarijat svake godine raspisuje javni oglas po srpskim opštinama za povratnike, za dodelu građevinskog materijala u iznosu od 550.000 dinara, ali kaže i da se puno njih ne javlja opštinama za tu pomoć, kao i da takođe postoje dohodovne aktivnosti, ako se bave zanatom, mogu da dobiju do 200.000 dinara pomoći.
Povratnik iz Nemačke Sevdail Imeri vratio se ove godine iz Nemačke i sada živi u povratničkom naselju u Batajnici, a kaže da je otišao iz Srbije pre tri godine, jer nije imao posao.
„Nisam imao ništa. Imam porodicu, četvoro dece, bolesnu suprugu, nije bilo finansijskih mogućnosti i otišao sam, najviše da zaradim pare, da se žena izleči. Sada sam se vratio kući, zaposlio sam se tu u jednoj firmi preko Biroa i radim“, kaže Imeri.
Kako je rekao, sada „i te kako, iako je plata minimalna“, ima osnova da ostane u Srbiji, školuje decu.
„Guramo nekako“, kaže Imeri.
I on, kao i Kovačaj, vraćen iz Švedske u koju je otišao 2010, nisu tražili pomoć.
„Deci treba svašta, a odakle, ja nemam. Imam samo ono što nađem po kantama, žao mi je da napustim Srbiju, ali šta da radim, ako nema odakle da živim, moraću ponovo da idem u inostranstvo“, kaže Kovačaj.
Lokalne samouprave prepoznaju probleme koje povratnici imaju i imaju programe za njihovu reintegraciju i, ko želi da se integriše, ima tu mogućnost kroz određene programe.
Komesarijat u saradnji sa organizacijama civilnog društva redovno anketira povratnike da li sami žele da se reintegrišu, da bi se došlo do saznanja da li su upoznati sa svojim pravima, dok su istraživanja pokazala da oni najčešće nisu upoznati sa programima koji im stoje na raspolaganju i ne znaju kome mogu da se obrate.
Srbija je Sporazum o readmisiji, kao i 18 bilateralnih sporazuma o readmisiji, potpisala sa EU i u skladu sa tim, obavezala se da će bez posebnih formalnosti, prihvatiti na zahtev države članice EU bilo koje lice koje više ne ispunjava važeće uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na teritoriji države članice, ukoliko je moguće na osnovu podnetih dokaza verodostojno pretpostaviti da je to lice državljanin Srbije.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com