U nedavnom intervjuu Danasu (7 – 8 april 2018), istoričar i bivši diplomata, Milan St. Protić je jasno i glasno izneo imperativ da „Srbija mora da se odluči kojoj civilizaciji pripada“.
Iako na prvi pogled izgleda da dileme nema, jer Srbija zvanično teži evropskim integracijama i pri tom otvara poglavlja na svom evropskom putu, ovo pitanje zaslužuje dublju pažnju koja se ne mora sagledavati samo u svetlu aktuelne politike koja podrazumeva sedenje na dve stolice (i EU i Rusija) ili i dalje prisutne i EU i Kosovo.
Za zemlju koja sebe sagledava „Istokom na Zapadu i Zapadom na Istoku“, ovo je mnogo suštastvenije i ozbiljnije pitanje nego što se u prvi mah čini. Štaviše, dilema – Istok ili Zapad, pojavljuje se kao sudbinska, pa bi se i aktuelno „muljanje“ između Istoka i Zapada moralo posmatrati pre kao posledica duboko prisutnog konfuznog stanja koje ne sagledava jasno sopstvene civilizacijske pozicije, kao i nedostatak vizije o sopstvenoj budućnosti. Dakako da se onda ni prošlost ne sagledava u jasnim obrisima.
Zanimljiv bi bio pogled na Titovu Jugoslaviju o ovom pitanju. Nastala u procepu blokovske podeljenosti sveta i hladnog rata, Jugoslavija je mogla da izgradi svoj politički i kulturni identitet nesvrstane i otvorene socijalističke zemlje samoupravnog tipa koja se od birokratskih struktura realsocijalizma razlikuje upravo svojom otvorenošću prema kulturnim i civilizacijskim vrednostima zapadnog sveta. Kulturni model umerenog modernizma elitističkog tipa bio je sposoban da razvije visoke kulturne domete što je učinilo Jugoslaviju kulturnom činjenicom u svetu. Naravno, treba biti svestan da se kulturna politika ozbiljno shvatala i kao takva bila je deo ukupnog izgleda koji je Jugoslavija gradila o sebi.
Međutim, promene koje su nastale urušavanjem sovjetskog bloka imale su kobne posledice po Jugoslaviju. Pokazalo se da je „spoj nespojivog“, vrlo plodonosan u jednoj fazi, u drugoj se pokazuje kao kob. Geopolitički lom koji se desio na globalnom nivou pocepao je Jugoslaviju po šavovima. Nakon svega što se dešavalo, danas imamo Sloveniju i Hrvatsku u granicama EU, Srbiji i Crnoj Gori se pruža mogućnost ulaska do 2025 godine dok je ulazak Bosne i Hercegovine, Makedonije, Kosova, Albanije i Turske upitan i vremenski prilično neodređen. Kao što su nekad Rumunija i Bugarska imale drugačiji status za prijem, prvenstveno zbog geostrateških interesa, takav se danas nudi i Srbiji. Pomenute zemlje koje ostaju na štapu dugog čekanja, zemlje su sa većinskim ili značajnim procentom muslimanskog stanovništva, drugim rečima orijentalna kulturno-civilizacijska komponenta Osmanskog nasleđa je evidentno prisutna, što uveliko utiče na njihovu evropsku političku sudbinu iako im se to otvoreno ne kaže.
Da li je danas Srbija u mnogo drugačijoj situaciji nego što je bila Jugoslavija? Nažalost nije iako postoje bitne razlike. Obnova hladnoratovske atmosfere i prakse između Zapada i Rusije, čine Balkan prostorom sukoba interesa ne samo ova dva subjekta. Globalna raspodela moći, političke, vojne, ekonomske, kulturne i svake druge ide za ukrupnjavanjem, stvaranjem makroregija što podrazumeva i civilizacijsko grupisanje u kojem geografski faktor ima veliki značaj i ulogu. Ostati usamljenim ostrvom u moru drugačijeg civilizacijskog ili ideološkog okruženja nije više nikakva komparativna prednost. Pogotovu ne ukoliko se to pretvori u nečiju vojnu i političku ekspozituru što Srbiji realno preti kada su pitanju ruski interesi. Svakako nije samo evroazijski okvir alternativa EU. Može se govoriti i o nesvrstanom bloku ili „Velikom Bliskom istoku“. Da li je bilo koja od postojećih opcija alternativa EU?
Otuda, ne samo zbog mogućih političkih implikacija, Srbija pre svega zbog sebe mora jasno da postavi pitanje sopstvenog identiteta i kulturno-civilizacijske pripadnosti. Da li kao takva prevashodno pripada zapadnom ili istočnom svetu, da li svoju budućnost vidi u okvirima onih vrednosti koje karakterišu zapadnu civilizaciju i kulturu ili ne? Vreme koje ubrzano protiče ne radi za one koji čekaju da se stvari same po sebi iskristališu i ponude gotova rešenja. Ono što Srbiju razlikuje od neposrednog okruženja je činjenica da je ona mnogo više subjekt sopstvene sudbine. Ali i promoter sudbine drugih iz svog neposrednog okruženja. Može biti značajan faktor kako stabilnosti, ali isto tako i nestabilnosti regiona. Postavlja se, ipak, pitanje – do kad? Iskustvo i politička praksa pokazuju da društvima nesposobnim da reše svoje probleme, kad to postane smetnja širih interesa i zajednica, rešenja prosto budu nametnuta, na ovaj ili onaj način. To je logika istorijskog kretanja. Drugim rečima, nastavak onog političkog ponašanja koje je vodila nesvrstana Jugoslavija teško je moguće u aktuelnim uslovima.
Činjenica je da je pitanje sopstvenog identiteta i te kako promišljano 20-ih i 30-ih godina dvadesetog veka. Neobično je da tog promišljanja danas skoro i nema. Ako je tada izbor ipak napravljen, danas taj izbor realno ne postoji. Tako je Rastko Petrović pisao: „Sigurno je da bi se naš narod, isto tako kao što se, u toku vekova u rasnoj i političkoj borbi između Zapada i Orijenta, opredelio za odbranu Zapada, opredelio i sad za prečišćeni duhovni život Zapada. …Ali misticizam koji sad natapa našu misaonost, mutni misticizam donet dekorativno sa Istoka, jedan idejni hašišizam u našoj misaonosti, koji uspavljuje i donosi košmare! Našto!“ „Plemenske ideologije su naši jarmovi i treba ih se, ukoliko su negativne, osloboditi, radi davanja, opštoj kulturi, našeg prinosa“, pisao je drugi autor Branko Lazarević.
Očito, Kosovo je pomutilo sve horizonte sagledavanja sopstvene stvarnosti. Bez njega niti se sagledava sopstvena prošlost niti sopstvena budućnost. Ono se sagledava kao znamen na početku i na kraju istorijske staze, kao krucijalna i sudbinska odrednica identiteta, znak kulturnog i civilizacijskog pripadanja. Zapravo zastor koji zaklanja preko potrebni pogled na onu istorijsku putanju koja i pre Kosova ima svoje dubinske početke i koja ne završava sa njim. Otuda i sintagmu o „Orijentu na Zapadu i Zapada na Orijentu“ treba kritički razmotriti, jer i ova pitanja su duhovne kategorije koje baštine svi balkanski narodi, što jeste komparativna prednost. Rastko Petrović nije imao dilemu: „U duhovnom životu Istoka postoje čitave kategorije specifičnih vrednosti koje bi naš narod mogao, pre nego drugi sažeti u sebi. Pomiriti ove sa vrednostima Zapada, i stvoriti iz toga, genijem rase, jednu specijalnu kulturu, kojom bi se bogatio sutrašnji duhovni život Evrope, u tome bi, intelektualno shvaćena, bila uglavnom misija, opštečovečanska, naše misli i u budućnosti.“
Teško da bi se ovim rečima i danas nešto moglo i dodati i oduzeti, izuzmu li se oni koji na tragu Špenglerove misli nestrpljivo čekaju propast Zapada.
(Danas)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com