Intervencija, bombardovanje ili agresija? Kako okarakterisati ono što se dogodilo između SRJ i NATO-a u proleće 1999? Nedvosmisleno se radi o agresiji, jer druga dva termina označavaju samo dimenzije onoga što se tog proleća događalo.
Noć uoči NATO agresije naši avioni „mig 29“ preleteli su sa aerodroma „Batajnica“ na druge aerodrome. Da li je taktika upotrebe naše avijacije bila dobra?
O tome su u emisiji „Na nišanu Lazanskog“ govorili generali Ljuba Bajić i Branko Bilbija, kao i Dušan Proroković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
Govoreći o taktici koju je tokom bombardovanja sprovodila tadašnja Savezna uprava kontrole letenja, general Bilbija, koji je tokom agresije bio direktor te civilne institucije koja se bavi kontrolom letenja, priča kako je jedan od aviona „mig 29“ bio „sakriven“ ispod krila velikog JAT-ovog DC10.
„Mi smo imali ’jak-40‘, koji smo isto tako razmestili u šumarke pored aerodroma, a ’mig 29‘, sa kojim je 24. marta sleteo major Ljubiša Kulačin, stavili smo ispod krila DC10 i u hangare i razvlačili smo ga po ceo dan po aerodromu i skrivali ga, jer kada prođu sateliti, snime ga, pa jave poziciju, a u međuvremenu ga mi izmestimo na drugo mesto“, prepričava Bilbija događaje iz NATO agresije.
Taktika upotrebe jugoslovenske lovačke avijacije tokom NATO agresije bila je, kaže general Bajić, maksimalno ekonomična.
„Naređivano je da avioni polete, iako se znalo kakva je tehnološka razlika između naše avijacije i avijacije agresora, a posebno brojnost protivnika. Ali ne mogu da isključim iz toga i pitanje morala pilota i dužnosti prema otadžbini“, kaže Bajić.
Da su avioni bili grupisani u veće grupe, jugoslovenska avijacija prošla bi kao sirijska u dolini Beka, dodaje on.
Takav odnos snaga u korist agresora do tada nije viđen u istoriji vazdušnog ratovanja, naglašava Bajić i dodaje da u pitanju nije samo odnos tehnologije, već i informacija.
„Neprijatelj je imao ’Avakse‘, jedan u Mađarskoj, jedan iznad BiH, jedan u Jonskom moru. Oni su naše avione videli kada ’rulaju‘ i njihovi avioni koji su bili u vazduhu, u zonama očekivanja, primali su tu informaciju. Čim poleti, on ga prati i usmerava svoje avione. Mi nismo imali tu mogućnost. Naši piloti su bili, da tako kažem, gluvi“, kaže Bajić.
U srpskoj javnosti od 1999. raspravlja se o tome da li rat iz 1999. može da se okarakteriše kao agresija ili ne, naglašava Proroković. Mi imamo problem pojmovnog određenja operacije NATO protiv SRJ, a kamoli učešća susednih država u bombardovanju, dodaje on.
Pritom se ne radi samo o ustupanju vazdušnog prostora, već i ustupanja kopna u Bugarskoj i Albaniji.
„Važno je da se stvari konačno nazovu pravim imenom i da mi ovo terminološki odredimo kao agresiju. Moramo da čekamo i da na tome insistiramo. NATO to neće prihvatiti iz svojih razloga — ako je nešto agresija, imate pravo pokretanja priče o ratnoj odšteti, o ratnim zločinima koji su počinjeni protiv nas… Meni je logika NATO zemalja potpuno jasna, ali mi moramo da štitimo svoje interese i da govorimo uporno o agresiji“, kaže Proroković.
Eufemizam „bombardovanje“, koji je obično u upotrebi, nije tačan, jer je bombardovanje bila samo jedna dimenzija u ratu NATO-a protiv SRJ, dodaje on.
„Mi smo imali kopnenu invaziju, imali smo psihološki rat, propagandni rat, imali smo ekonomski rat koji je protiv nas vođen. Intervencija takođe ne može da se koristi, jer sa aspekta politikologije, intervencija je uvek ograničenog karaktera. Ono što smo imali kao dejstvo NATO-a u BiH protiv Republike Srpske bila je intervencija, koja je trajala nekoliko dana, ograničenim sredstvima i sa limitiranim ciljevima. Bez legalnog pokrića, rat NATO-a protiv SRJ ne može da bude ni bombardovanje, ni intervencija, već samo agresija“, kategoričan je Proroković.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com