Sve ima cenu, pa i izrada disertacije za doktorsko zvanje, što plate oni koji bi da brzo „doktoriraju” zbog napretka u poslu i veće plate, mada među naručiocima ima i onih koji su počeli da pišu svoju disertaciju, pa ih je nešto omelo i u toj nameri zaustavio…
Svestran, radoznao, fakultetski obrazovan, samouveren, drzak, srećno razveden, uvek s manjkom para u džepu. Naizgled jagnje, a ustvari grize. To je profil čoveka koji drugima piše doktorate za novac.
Tako bar izgleda „Politikin” sagovornik koji se u poslednje vreme bavi ovim „biznisom”. Kaže da je prvi put 2008. godine čuo da neko za novac izrađuje naručenu doktorsku disertaciju, pa ozbiljno sumnja da je tada sve počelo.
On se u plagijatorske vode otisnuo mnogo kasnije, a stiglo se, kaže, dotle da neke njegove „kolege” otvoreno na internetu reklamiraju svoj posao. U vidu jednostavnijih oglasa na sajtu poput „Honorarci”, ili uz ozbiljno izrađenu prezentaciju predstavljenu u okviru instituta koji, kako se može videti na mreži, postoji u Loznici i za novac izrađuje sve: od maturskih i diplomskih do doktorskih i naučnih radova. „Naš čovek” ne rizikuje, doktorate pravi samo po preporuci, i to za minimalnu cenu od oko 1.000 evra.
Nije neki maher u tom biznisu, kaže, jer ima kudikamo ozbiljnijih igrača. Ovaj je dosad izradio samo tri doktorata. Mogu da napišu, objašnjava, sve što naručioci zatraže. Prave se doktorati i kolegama iz drugih struka. Filolog ume da napiše doktorsku disertaciju pravniku, a arheolog filozofu.
– Naručilac obično dođe s temom i nekom osnovnom literaturom, a onda ja to nadogradim i pronađem još izvora za solidan doktorski rad. Obično literaturu pronađem na internetu, ali umeo sam i da se potrudim, pa odem do biblioteke. Uz to dodatno ispravljam sve ono što mentor zatraži da se utegne i ulicka. Trudim se da ono što napišem bude zadovoljavajuće, ne baš kao da ga za sebe sastavljam. Ali ako je naručilac okej i ako me još pride i časti onda rad sastavljam najbolje što mogu – objašnjava princip rada pisac lažnih doktorata.
Treba mu otprilike dva meseca da sastavi doktorsku disertaciju, ali napominje da uvežbaniji „doktoranti”, koji imaju češće narudžbine, to mogu da urade za upola manje vremena. Kaže da je još devedesetih bilo uobičajeno pisanje seminarskih i diplomskih za naručioce kojima je gorelo pod nogama da to što pre završe, ili su uz studije bili i zaposleni, pa im je vreme bilo dragoceno. I sada kada piše doktorat, on kaže da ima utisak kao da izrađuje seminarski rad, samo mnogo duži.
– Naravno, naručilac nauči i odbrani sve što ja sastavim, ali nije to to. Ne brinem za autorska prava, mora se zaraditi na više strana da bi se preživelo u ovoj zemlji iako nas ubeđuju da nam je sve bolje i bolje. Verovatno to ne bih radio da mi ne treba dodatan izvor prihoda i da stvari nisu takve kakve jesu, da se sve plagira, od donjeg veša do univerzitetskih udžbenika. Priznajem grize me savest, ponekad. Ali ako ja ne prihvatim da radim doktorat, drugi će. A novac mi treba. Nije normalno sve to, ali je najapsurdnije da se ti što naručuju doktorat ne kaju, baš nimalo. To je njima kao da naručuju neku robu, imaju prema meni takav odnos. Samo im je bitno da sve bude strogo poslovno i „čisto”, da im dam ispravljen i dobar doktorat, oni meni pare i onda da zauvek zaboravim na to – naglašava „Politikin” sagovornik, koji se tek sprema da se posveti iscrpnom pisanju svoje doktorske disertacije.
A ove kojima prodaje znanje deli na tri vrste. One koje majke, očevi, pa čak i supruge pritiskaju da steknu zvanje doktora nauka. Drugi su oni koji bi da „doktoriraju” zbog napretka u poslu ili povišice plate, a treći su iskreni doktoranti koji su počeli da pišu svoju doktorsku disertaciju, ali im je iskrsao neki problem koji ih je u toj nameri zaustavio, ili su toliko otegli rad da su ispali iz štosa, pa onda plaćaju za pomoć sa strane.
(Dragana Jokić-Stamenković, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com