Globalna politička arena ne upravlja svetskim poretkom sama, danas postoji čitav spektar novih struktura koje ostvaruju uticaj na upravljanje svetom.
Među novim upravljačima svetom, najrizičnija pridošlica po mir stiže iz „digitalne vasione”, istakao je profesor Ričmond tokom nedavnog boravka u Beogradu, gde je na Fakultetu političkih nauka održao dva predavanja o miru u 21. veku – temi knjige koju trenutno piše.
Svet je danas vrlo trusno područje?
Definitivno živimo u tranziciji, koja podseća na haos. Geopolitički vidimo svakojake vrste testiranja tekućeg ustrojstva koje više nema samo format međunarodnog globalnog poretka posle 1945. Taj poredak jeste uticajan i moćan, ali danas uporedno deluje još i jedan čitavi spektar struktura koje ostvaruju uticaj na upravljanje savremenim svetom: od međunarodnih mreža civilnog društva, i novih generacija uticajnih i katkad veoma netransparentnih krugova donatora, do tajanstvenih kontrolora digitalne vasione. Zato danas i postoje veoma destabilizujuće protivurečnosti u globalnom poretku. Jednu među tim protivrečnostima regionalnih i globalnih posledica pokrenule su SAD, koje nikada nisu bile sasvim sigurne da li žele da vode poredak ili ne. Istovremeno njihov sistem vrednosti bio je veoma „evropski”, „evrocentričan” ili ako hoćete „severnjački”, koji se u dodiru sa svetom susreo s brojnim protivrečnostima, od kojih su neke razrešene, a neke nisu ni do danas.
Mislim da je Zapad bio takođe prilično ćudljiv povodom pitanja kakva treba da bude priroda države koja treba da bude komponenta poratnog poretka. Socijaldemokratska ili kapitalistička? Komunitarna ili autoritarna? I ta zdvojnost se pokazala kao destabilizujući faktor u naporima za izgradnju međunarodnog pravnog poretka, budući da različite vrste država imaju različit kvalitativni uticaj na prirodu mira, poretka, integracija kako na regionalnom tako i na globalnom nivou. S druge strane, Zapad i nije sve vreme predvodio svet nakon Drugog svetskog rata: postojao je konflikt oko toga ko bi trebalo da vodi globalni poredak. Setite se Hladnog rata. Tek tokom devedesetih godina prošlog veka, Zapad kao da se nametnuo kao lider globalnog poretka, ali je u tom nastojanju mnoge stvari zataškao. Ipak, paralelni slojevi globalnog poretka uspostavljeni su još tokom Drugog svetskog rata.
Hoćete reći da je u Drugom svetskom ratu počela konstrukcija dva različita sloja globalnog poretka?
Da. Jedan je bio politički: njemu je s vremenom dato prihvatljivo, dobroćudno obličje demokratije i borbe za ljudska prava. Drugi je bio ekonomski poredak, odlučan da spreči upliv države. Naime, Amerikanci su izvrdali Evropljane 1942. godine tokom pregovora o prirodi budućeg međunarodnog poretka. Evropljani su zagovarali izgradnju sistema u kome bi države i međunarodne državne organizacije reorganizovale resurse i njihovu distribuciju kako bi se obezbedilo očuvanje mira. Amerikanci su izmestili naglasak te debate, zagovarajući da političku moć treba držati pod kontrolom, a domen resursa prepustiti kapitalu. Tako se i desilo da ste nakon Drugog svetskog rata dobili „flaster” u obliku Maršalovog plana s ogromnim ograničenjima, među kojima nije samo činjenica da Sovjetski Savez nije bio uključen u taj program. Kapital po prirodi stvari ne prati moć, već se organizuje po kriterijumu efikasnosti: ne treba vam političko poravnanje za kretanje globalnog kapitala. Otuda i podrivanje socijaldemokratija, i brojnih novih „država blagostanja” samo dve-tri decenije posle Drugog svetskog rata. Skok u budućnost, i dolazimo do onog što se danas događa širom sveta. Naime, na delu su spoljne sile koje deluju mimo kontrole centralizovanih modernih država. Dok je nekada kapital bio sudbonosno uvezan za matricu proizvodnje i potrošnje u bogatom svetu – gde je Jugoslavija svojevremeno pala na pogrešnu stranu, danas su na sceni novi međunarodni odnosi povezani s državama kao izvorom najjeftinije radne snage i materijalnih resursa, i sposobnošću Zapada da finansira sopstvene „države blagostanja” održavajući nejednakost ili, ako hoćete, hijerarhiju u globalnom sistemu država.
Zašto je došlo do razbijanja Jugoslavije?
Nostalgičan sam kad je reč o Jugoslaviji, kao i mnogi. Na mnogo načina, bila je primer pozitivnih i negativnih odličja politike te epohe. Na lokalnom nivou: s jedne strane izuzetna federacija, a s druge policijska država moćnih tajnih službi. Na međunarodnom planu, fascinira inicijativa o Pokretu nesvrstanih i njegovom uticaju usred Hladnog rata. Akademski krugovi ne cene baš previše delovanje nesvrstanih. Ja smatram da su pokazivali kako između dva ekstrema Hladnog rata postoji srednji put, postoji „glas između”. Setite se kiparskog arhiepiskopa Makariosa na primer. U međuvremenu, smatram da je raspad Jugoslavije neuspeh globalne politike. S jedne strane, sukob političkih programa jugoslovenskih republika na lokalnoj sceni bio je dugo podstican, a zatim je došlo do brutalne borbe i s interesima globalnog kapitala. Takav konflikt nije se desio samo ovde, viđen je u raznim formatima, kroz jačanje klasnih sukoba, protesta zbog nestašica hrane ili kroz nastajanje autoritarnih država i u drugim regionima sveta. Ovde je dobio razmere ratova, s varljivim ishodom u kome je mirovna dividenda politička i legalna, ali ne i ekonomska.
Šta objašnjava NATO intervenciju na Kosovu?
NATO intervencija na Kosovu je neobjašnjiva, sa stanovišta poštovanja ustrojstva teritorijalnog suvereniteta države – ključne premise, ali i ograničenja globalnog geopolitičkog poretka građenog nakon Drugog svetskog rata. Kosovo je pritom promašaj politike međunarodnog intervencionizma, koji vraća na scenu mnoga stara pitanja i probleme. Država ne može postojati za sebe, mora biti ugrađena u regionalni poredak saglasnosti, konsenzusa i legitimnosti. U protivnom, postojaće jasne protivurečnosti oko pitanja identiteta, razumevanja istorije… Na određeni način, ironija je da kosovski Albanci teže povratku na recept stare geopolitike o kreiranju nacionalnih država, umesto ostvarenju regionalnih poravnanja. Ali, kad pogledate globalno okruženje i šta je u ponudi na „tržištu” međunarodno priznatih formacija, jedino država obezbeđuje večna prava i status u globalnoj zajednici.
S druge strane, ako pokušate da razumete NATO intervenciju na Kosovu sa stanovišta liberalnih teorija građenja mira s humanitarnim dejstvovanjima – koje su bujale devedesetih godina prošlog veka na Zapadu – onda je ta intervencija objašnjiva. Na Kosovu su dejstvovala dva međusobno sukobljena sistema razumevanja funkcionisanja globalnog poretka. U rešavanju Kosova, primenjen je sličan model kao i u slučaju drugih konflikata proisteklih iz procesa razbijanja Jugoslavije. Uz svu primenjenu diplomatiju, mirovne pregovore i mirovne operacije, krajnji rezultat bilo je nastojanje da se sukobi razreše osloncem na države – nosioce novih političkih i zakonodavnih rešenja, ali bez ekonomske komponente. Takav koncept osuđen je, po mom mišljenju, na propast. Kako god da bilo, trgovinske, transportne, privredne i druge veze moraju se opet i iznova graditi, uz sve preispitivanje identiteta i odnosa prema prosperitetu i stabilnosti. To je sve mnogo jednostavnije u regionalnom kontekstu. Može zvučati naivno, ali kako se niko nije setio mogućnosti ponovnog stvaranja Jugoslavije – u kontekstu nove realnosti 21. veka?
Gde je danas mesto UN u globalnim previranjima?
Veliki sam poštovalac Ujedinjenih nacija, one predstavljaju važan činilac izgradnje međunarodne mirovne arhitekture 20. veka. Ipak, smatram da su danas vrlo ružno zatečene: vremena su se promenila, digitalna arena izmestila je silnu moć u ruke međunarodnih korporacija koje imaju svoje računice s društvom, a kapital se nigde ne nadnosi iz benignih razloga. Mislim da UN nemaju oruđa da se nose s tim stvarima: mnoštvo modernih konflikata nisu povezani s internim zbivanjima ili konfliktnim ličnostima na pojedinim terenima. UN ipak nisu obamrle, one su faktor u razrešavanju onih drugih ratnih konflikata.
Da li je EU mirotvorac?
EU nije baš efikasna organizacija s prihvatljivom i celovitom spoljnom politikom.
Šta je najveća pretnja globalnom miru u 21. veku?
Uprkos retorici, čini mi se da je mala verovatnoća da svet zadesi konvencionalni ili nuklearni rat. Međunarodna zajednica je tokom prošlog veka zdušno utemeljila i podigla silne sisteme za nadzor i suočavanje s faktorima koji uzurpiraju mir – iako oni nisu uvek uspešno delovali. Sirija je primer „krvarenja” globalnog poretka, takvih primera srećom nema u drugim regionima. Dakle, rizik od kolapsa globalnog poretka postoji i danas. Šta ako postoji mogućnost za zlonamerno digitalno migoljenje kroz uspostavljene slojeve i strukture koje održavaju globalni mirnodopski poredak? Nije sasvim jasno da li takav scenario već postoji. Poznati naučnik Džejms Daren smatra da je svet uveliko ušao u fazu „subatomskih ratova” kojih, naime, uopšte nismo svesni, i koji se uveliko vode negde u „digitalnoj atmosferi”, daleko mimo terena i teritorija. Najveći rizik po poredak rekao bih da leži u maglovitoj novoj sprezi moćnog kapitala, novih digitalnih tehnologija, državnih sistema željnih kontrole podataka, kao i segmenata vojne industrije koji čekaju svoju priliku. Sve to u ime nekih ekstremno desničarskih ideologija.
(Tanja Vujić, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com