Hoćemo li baciti u vetar i iduću deceniju i ostati daleko od Evropske unije, umesto da milionskim sredstvima iz pretpristupnih fondova unapredimo privredu i infrastrukturu
U složenim vremenima – kako političari nazivaju vremena sa velikim problemima – dolazi do oseke otvorenog mišljenja, bojazni od javne reči, „zlatnog ćutanja”, čekanja boljih vremena, kao da je i vreme u ličnom i društvenom životu jednako atmosferskom i da posle kiše dolazi sunce, samo ga treba sačekati.
Upravo živimo u takvom vremenu – retko ko se usuđuje da izrazi svoj stav o krupnim političkim temama, većina se ponaša kolektivistički, kao član hora svoje stranke ili neke druge organizacije. Glavni razlog te mentalne apstinencije je što je stav prema glavnoj političkoj temi – Kosovu – unifikovan, gotovo kanonizovan, i ko se ogreši o kanon automatski postaje izdajnik. U srži kanona je slogan Kosovo je Srbija. Svaki stav koji taj slogan ne poima kao aksiom našeg postojanja – kao srce i dušu naše svekolike prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – smatra se neprijateljskim. Taj tip stanovišta, stanovište koje se oslanja samo na mitsko-istorijsku tradiciju, anahron je u vremenu u kojem dominira racionalno poimanje stvarnosti, realno razumevanje aktuelnog političkog stanja, osećaj za stvarnost, a ne puka inercija tradicije.
Reč je o arhaičnom poimanju politike – ona nije biće po sebi, već fenomen koji zavisi od konkretnih prilika i prilagođava se njima kad god ne može da prilike prilagodi sebi. I pitanju Kosova jedino je ispravno prići kao fenomenu u prostoru i vremenu, a ne kao okamenjenom mitu, odnosno našoj predstavi o mitovima – i oni su se prilagođavali svom dobu, zato imamo razne verzije istih mitova.
Šta je kosovsko pitanje kao stvarnost, a ne kao mit?
Stvarnost je da tokom čitavog stoleća (od 1918. godine do danas) nije došlo do uspešne (skladne i složne) integracije između dveju različitih etničkih zajednica – srpske i (kosovsko)albanske, da se taj jaz generacijama produbljivao dok nije došlo do albanskog izdvajanja iz te zajednice. Taj novi politički entitet ima osnovne elemente državnosti i mnogo zemalja je tu državnost u toku proteklih deset godina priznalo. To je činjenica za sve, osim onih koji, poput noja, zabijaju glavu u pesak da ne bi videli pravu istinu, već fatamorganu – celovitu državu Srbiju. Današnje stanje poima se kao privremeno – čim se geopolitička konstelacija u svetu promeni u našu korist, Kosovo i Metohija će nam biti vraćeni. Nerealno je očekivati tu veliku političku rekonfiguraciju u skorije vreme, ali zamislimo je i kao odmah ostvarivu – povratak etničke zajednice protiv većinske volje njenih pripadnika bio bi moguć samo silom, a za obezbeđenje elementarnog reda i poretka pri opštoj neposlušnosti milionskog življa, morali bismo da imamo stotinu hiljada neprestano dežurnih policajaca – to bi bila najpolicijskija država na svetu. I ko ima minimalan osećaj za stvarnost zna da takva država nije realna opcija. Jedina realna opcija je sporazum između Srbije i Kosova kao osamostaljenog političkog entiteta.
Dve važne okolnosti nam idu naruku da taj sporazum bude optimalan. Prva okolnost je što je novom političkom entitetu neophodna naša saglasnost da bi svoju državnost iz statusa de fakto doveo u status pune, de jure državnosti na globalnom nivou i učlanjenju u svetske institucije. Druga povoljna okolnost što je današnji nivo zaštite etničkih, verskih, kulturnih, grupnih i pojedinačnih prava bez presedana u čitavoj istoriji. Možemo da tražimo – i lako ćemo dobiti – i svetske garancije za svoje sunarodnike i versko-istorijske spomenike, možemo da dobijemo i međunarodni monitoring. Ultrapatrioti će reći: to je premalo, hoćemo teritorijalne ustupke, autonomiju Srba; najžešći patrioti neće ništa drugo osim povratka Kosova u okrilje Srbije, ali nerealni, ultimativni zahtevi ne mogu pokolebati kosovske Albance – svako iole realan zna da bi oni zadržali državnost makar trpeli sankcije celog sveta. Ne treba tražiti nikakve preduslove, treba sesti i uz pomoć najvećih pravnih i istorijskih umova se izboriti za najbolji mogući sporazum. Sve garancije sveta možemo dobiti uz pomoć i Evrope i Ujedinjenih nacija ako shvatimo da nije svetogrđe već sagledavanje istine činjenica da se jedan deo naše bivše države trajno izdvojio.
„Odloženim konfliktom” samo bismo gubili vreme za razvoj, za obračun sa korupcijom i drugim vidovima kriminala; vrednosti i standardi ostali bi nam na predgrađanskom nivou, a Srbe na Kosovu mogli bismo da pomažemo samo obećanjima. Hoćemo li baciti u vetar i iduću deceniju i ostati daleko od Evropske unije umesto da milionskim sredstvima iz pretpristupnih fondova unapredimo privredu i infrastrukturu i postanemo deo zajednice sa najboljom legislativom na svetu. A otvaranjem granica ne samo što bi ovdašnji Srbi nesmetano sarađivali sa Srbima na Kosovu, već i sa Srbima širom sveta.
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
(Autor: Vitomir Teofilović (Nikola Kostandinović), „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com