Kafanske stolove, stolice, karirane stolnjake, kuhinjski pribor, nešto pića i po koji nepojedini paradajz i papriku zatekla je ekipa Tanjuga ispred kultne beogradske kafane „Tašmajdan“, koja je, posle više od pola veka, zatvorila vrata.
„Dragi naši gosti, pošto je vaša omiljena kafana „Tašmajdan“, restitucijom vraćena vlasnicima, koji ne žele sa nama da nastave poslovanje, mi Vam se najsrdačnije zahvaljujemo što smo imali Vas kao naše drage goste i prijatelje“, stoji natpis koji je zalepljen na vratima.
Među radnicima koji su iznosili poslednji inventar iz kafane, koja je starijim sugrađanima poznata i kao kafana „Kod Toze Grka“, našao se i, kako je rekao da ga potpišemo, poslednji upravnik kafane „Tašmajdan“ Željko Milošević.
Iseljavaju se iz kafane, kaže on, jer vlasnici žele da prodaju objekat po ceni za koju on nema sredstava, da je kupi, a u želji da sačuva kultnu kafanu, ponudio im je da sa njima uđe u zakup.
„Oni su to odbili i rekli da žele samo da prodaju“, priča Milošević.
Na pitanje kada je kafana osnovana, a on nam je otkrio da mu je jedan od gostiju rekao da je pio piće sa Kočom Popovićem u „Tašmajdanu“ 1945. godine, nakon oslobođenja Beograda.
„Onda možemo da pretpostavimo otkada ova kafana postoji“.
Kafane za Beograd imaju veliki istorijski i kulturni značaj, zgrade u kojima su one smeštene stare su po više od 100 ili 200 godina, a aktivan društveni život „pisao je istoriju“ u beogradskim kafanama.
Prva kafana u Evropi otvorena je upravo u Beogradu, 1522. godine, čak 100 godina pre Londona, Beča i drugih evropskih metropola, te se Beograd može smatrati „rodonačelnikom kafana“.
Upravo u tim kafanama upaljena je prva sijalica, zazvonio prvi telefon, održan prvi sajam knjiga, puštene prve „pokretne slike“, šest meseci nakon francuske premijere braće Limijer.
Zanimljivo je i da je prva predstava odigrana u gostionici „Kod engleske kraljice“, gde se nalazio privremeni objekat Narodnog pozorišta.
Na žalost, mnoge od tih kafana danas više ne postoje, neke zbog loših procesa privatizacije, neke zbog restitucije, neke zbog lošeg poslovanja, a neke zbog nemarnosti društva i države, a na njihovim mestima „nikli“ su butici, apoteke, pekare, kockarnice…
Postavlja se pitanje, da li takva sudbina čeka i kafanu „Tašmajdan“.
Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić kaže da su netačne priče da je restitucija zatvorila kafane u Beogradu.
„Mi smo značajan broj objekata, u kojima su smeštene kafane, restorani ili hoteli, već vratili prvobitnim vlasnicima. Vratili smo dva najpoznatija hotela Beograd i Splendid, vratili smo Srpsku kafanu i niz poznatih kafana, s tim što, moram da napomenem, najveći deo tih kafana nije ni radio kada smo ih vratili“, ističe Sekulić.
Sticanjem objekta procesom restitucije, objašnjava Sekulić, prvobitni vlasnici koji dođu do svoje imovine odlučuju šta će se na tom mestu nalaziti.
„Ako je tu moguće da bude kafana, tu će biti kafana, a ako nije moguće, oni ne mogu držati nešto od čega nemaju zaradu. Ne može biti nešto zatvoreno zbog restitucije, restoran može da radi neprekidno, jer postupak restitucije niti utiče, niti može da utiče na obavljanje delatnosti u tom objektu“, precizirao je Sekulić.
Ali, kada se proces završi mnogi prvobitni vlasnici ne čuvaju autentičnost objekta, već odluče da ga „modernizuju“.
Dobar primer da restitucija nije uticala da jedna od 15 najstarijih kafana u Beogradu bude zatvorena je primer kafane „Bled“.
Ekipa Tanjuga je u Bulevaru despota Stefana zatekla autentično izdanje „Bleda“, staro više od 100 godina, koje širom otvorenih vrata i postavljenim kafanskim stolovima dočekuje komšije na prvu jutarnju kafu.
A ispred kafane plakat: „Bled ponovo radi“.
Tu smo zatekli i Maju Zelenović, po profesiji menadžer za odnose s javnošću, a za sebe kaže da je „ljubitelj kafana“, koja je odlučila da posle završene restitucije sa nekolicinom prijatelja uzme „Bled“ u zakup i vrati mu „stari sjaj“.
„Meni je drago što je restitucijom restoran „Bled“ vraćen prvobitnim vlasnicima, potomcima industrijalca i začetnika diskografije Milana Ilića“, priča Zelenović, koja je pokazala na portret osnivača „Bleda“ koji krasi ulaz te kafane.
Kaže, da se ugostiteljstvom nikada nije bavila, ali jeste neko ko „obožava“ Bled, kao i ostatak njenog komšiluka, te zato nisu dozvolili da se na mesto kultnog mesta pojavi apoteka ili butik, ondnosno „ništa što ne pripada tom prostoru i toj fantastičnoj arhitekturi“.
„Zato smo uložli mnogo truda da vratimo staru ciglu na kojoj su bili obloženi slojevi zidova modernog dizajna, jer je ovo stogodišnja cigla i kada bi ona mogla da priča, pričala bi verovatno jezikom ljudi koji su sada naša školska lektira“, navodi Zelenković.
Želja joj je da Beogradu vrati „Bled“ kao pravu elitnu gradsku kafanu, kada su dame sa čipkanim rukavicama i gospoda sa cilindrom, fijakerom dolazili na girice i vino.
Zidove stare cigle, stare više od veka, krase autentične, arhivske fotografije iz kolekcije profesora Vidoja Golubovića koji je, posle Branislava Nušića, uradio najiscrpnije istraživanje kafana starog Beograda.
„To su fotografije kafana koje su nekada postojale u Beogradu, koje su vršnjaci „Bleda“, a koje, na žalost, više ne postoje. U tim kafanama dešavali su se značajni kulturni i istorijski događaji, o kojima malo naših sugrađana zna, a trebalo bi da zna“, navodi Zelenković.
Smatra da odgovornost za očuvanje takve vrste objekata u Beogradu mora da postoji i kod onih koji ih prodaju, i onih koji ih kupuju, ali i države koja uređuje zakone.
Kako bi se sačuvala uspomena na kafane kojih više nema, kaze Zelenović, stolovi u „Bledu“ nosiće naziv kafana u kojima se desio neki važan događaj, tako da će ljudi moći da rezervišu „Tri lista duvana“, „Dardaneli“, „Kod engleske kranjice“…
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com