Zahtevi za isplatu ratne štete, koju, zasad, u trenutku kada se obeležava 80. godišnjica početka Drugog svetskog rata, ispostavljaju samo Grčka i Poljska, dobijaju posebnu političku težinu. U tom smislu pojavljuje se i pitanje ima li i Srbija osnova da od Nemačke traži plaćanje ratnih reparacija za štetu počinjenu razaranjem u između 1941. i 1945.
Za nemačke političare jedno je od najvećih iskušenja to da na međunarodnom planu predstavljaju godišnjice kojima se obeležava početak Drugog svetskog rata. Posebno osetljiva tema su one okrugle, koje se, po pravilu, obeležavaju pompezno, sa velikim brojem visokih zvanica.
Tako je bilo i sa obeležavanjem 80. godišnjice početka Drugog svetskog rata održane u Poljskoj, koja nije bila prva žrtva Hitlerove agresije (prethodno je nacistička Nemačka prisajedinila Austriju i okupirala Češku), ali je napad na Poljsku 1. septembra 1939, označio početak dosad najvećeg i najrazornijeg rata u ljudskoj istoriji.
Samo su se Grčka i Poljska odvažile da traže odštetu
Kao da nije dovoljno što su poljsko-nemački odnosi zahladneli zbog izgradnje gasovoda „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“, konzervativna poljska vlada, predvođena Partijom pravde i prava, zatražila je isplatu ratnih reparacija iz Drugog svetskog rata.
Prvi koji je zatražio isplatu ratne odštete od Nemačke bio je lider Partije pravde i prava Jaroslav Kačinjski, još pre dve godine, da bi pred značajnu godišnjicu to uradio poljski šef diplomatije Jacek Čatupovič, a potom i premijer Mateuš Moravjecki, na samom obeležavanju godišnjice u Gdanjsku.
Nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer i poljski predsednik Andžej Duda pale sveće na spomeniku žrtvama Drugog svetskog rata, u sklopu obeležavanja osamdesete godišnjice početka ovog rata u gradu Vielunu, koji je teško postradao od nemačkog bombardovanja. Dan pre proslave, Duda je u velikom intervjuu, datom nemačkom magazinu Bild, zatražio da Nemačka plati Poljskoj ratnu odštetu.
Dan pre obeležavanja godišnjice, pitanje ratnih reparacija pomenuo je i poljski predsednik Andžej Duda, u velikom intervjuu koji dao za nemački magazin „Bild“.
Pre Poljaka, ovu osetljivu temu, koju zvanični Berlin kategorički odbija da razmatra, pokrenula je još samo Grčka. Grčki stručnjaci za platni promet, na početku vladavine Sirize 2015, proverom oko 50 000 dokumenata izračunali su da Nemačka Grčkoj, na ime ratne odštete duguje 280 milijardi evra, uključujući i kredite koje je Grčka, pod prinudom odobrila Trećem rajhu.
Poljska još uvek nije daleko odmakla u proceni ratne štete. Jedna parlamentarna grupa u Sejmu (poljskom parlamentu) iznela je tek nekoliko parcijalnih izveštaja prema kojima bi Poljska, da 1939. nije okupirana, imala privredni potencijal kao današnja Španija, a 1945. njen BDP bi bio za 50 odsto viši.
S obzirom na to da su razaranja Poljske bila stravična (6 miliona ubijenih, Varšava je do temelja razorena…), u ovoj zemlji spekuliše se da se suma koju bi Nemačka trebalo da isplati kreće od 800 do hiljadu milijardi evra.
Ratne reparacije iz Prvog bile su jedan uzroka početka Drugog svetskog rata
Pitanje isplate ratne odštete bilo je jedno od ključnih pitanja koje je opterećivalo međunarodne odnose tokom 20. veka, posebno u periodu između dva svetska rata. Štaviše, ratne reparacije bile su jedan od glavnih uzroka dolaska nacista na vlast u Nemačkoj.
Želeći da, kako su govorili svojim biračima, iz Nemačke „izmuzu što je više moguće novca“ (britanski premijer Lojd Džordž je govorio da je Nemačka „krava koja istovremeno daje i mleko, i meso“), saveznici su joj nametnuli nerealne zahteve, koji su Nemačku uvukli u ekonomsku krizu. Visina reparacija je tri puta smanjivana, dok 1931. Hitler nije obustavio isplatu.
Nakon Drugog svetskog rata, tadašnja Savezna Republika Nemačka (SRN) preuzela je na sebe isplatu reparacija iz Prvog svetskog rata i sve svoje obaveze izmirila 3. oktobra 2010.
Što se Srbije i Jugoslavije tiče, nemačke, austrijske, bugarske i mađarske ratne reparacije isplaćivane su u novcu, ali i u robi. Tako je Kraljevina SHS (kasnije Jugoslavija) za deset godina od bivših država Centralnih sila između 1921. i 1931. primila ukupno 670 miliona maraka. Od Nemačke je dobijeno 479.135.580 zlatnih maraka u naturi (lokomotive, vagoni, hemikalije, poljoprivredne mašine, građevinski materijal i živa stoka) i 2.317.285 zlatnih maraka u gotovom novcu, piše dr Boris Kršev u studiji „Ratne reparacije i njihova sudbina nakon Prvog svetskog rata“.
Pristiglim novcem obnovljen je Stari železnički most na Savi, koji su prvo 1914. srušili srpski vojnici, a 1918. Austrougarska, započeta je i gradnja Mosta kralja Aleksandra 1931. godine, završena su neka zdanja koja su pre rata započeli naši arhitekte, a tokom dvadesetih i tridesetih godina završili ruski emigranti (zgrada Narodne skupštine, zgrada Ministarstva šuma i voda u Nemanjinoj ulici — danas Ministarstvo spoljnih poslova, zgrada Ministarstva finansija na uglu Kneza Miloša i Nemanjine ulice, zgrada Generalštaba i zgrada Ruskog doma).
Imajući u vidu iskustvo između dva rata, saveznici nisu nakon Drugog svetskog rata toliko insistirali na ratnoj odšteti koliko na priznanju moralne odgovornosti Nemačke, dok zvanični Berlin, na isti način kao i zvanični Bon tokom Hladnog rata, kategorički odbija svaku raspravu na temu ratne odštete, pozivajući se na odluku Londonske konferencije iz 1953.
Tada je, naime, iskusni nemački bankar Herman Jozef Abs uspeo da ubedi saveznike da isplatu ratne štete odlože do potpisivanja mirovnog sporazuma sa Nemačkom, do čega nikada nije došlo.
„Brionska formula“
Rasprava o ratnoj šteti povremeno je otvarana i u Jugoslaviji i Srbiji, ali zvanično, prvi put je ovo pitanje otvoreno na susretu Josipa Broza Tita i nemačkog socijaldemokratskog kancelara Vilija Branta (Brant je bio kancelar Zapadne Nemačke) na Brionima.
Prema rečima nekadašnjeg dopisnika lista „Politika“ iz Nemačke, Miroslava Stojanovića, Tito je potegnuo pitanje ratne štete, dok se Brant pozivao na Londonski sporazum.
„Brant je pomenuo Londonski sporazum, ali je rekao da treba ipak završiti neki stvari iz prošlosti i, što političari vole da kažu, okrenuti se budućnosti. Rekao je da se, pošto su jugoslovensko-nemački odnosi dobri, može da kroz ekonomiju nešto pomogne Jugoslaviji. Tada se došlo na ideju da Jugoslavija dobije veoma povoljan veliki kredit. To je takozvani „Kapitalhilfe“, pomoć u kapitalu, gde je kamata od 2 do 2,5 odsto, u to vreme veoma povoljna“, kaže Stojanović.
Pre sastanka Tito—Brant 1968, kada je Brant još uvek bio nemački ministar spoljnih poslova, Jugoslavija je na ime ratne štete od Nemačke dobila svega jedan promil procenjene štete (nešto manje od 36 miliona dolara). Ugovor o pomoći u kapitalu usaglašen je 1972, a potpisan 1974, kada je Brant već morao da se povuče zbog špijunske „Afere Gijom“.
SR nemačka odobrila je Jugoslaviji dva kredita, jedan od 300, a drugi od sedamsto miliona maraka (ukupno dakle milijardu maraka), sa kamatom od 2,5 odsto, grejs periodom od osam godina i rokom otplate od 30 godina.
Međutim, prema Stojanovićevim rečima, nemački stav da se tema ratnih reparacija Srbiji skine sa dnevnog reda nema legitimitet (ukoliko bi se, naravno, naša zemlja obratila sa zahtevom za ratnu odštetu) zato što se radi o kreditu, a ne o poklonu.
Jugoslavija se do sada dva puta diplomatskim notama obraćala Nemačkoj po tom pitanju nakon brionskog sastanka Tito-Brant. Prvi put u predvečerje raspada SFRJ, 5. decembra 1991, a drugi četiri dana pre nego što će biti proglašena Savezna republika Jugoslavija, 23. aprila 1992. Oba puta, Nemačka je note resko odbila.
Kolova i Genšerova diplomatska veština
Nemačka je, na kraju Hladnog rata, 1990, tokom procesa ujedinjenja, uz mnogo diplomatske i političke veštine i energije tadašnjeg kancelara Helmuta Kola i njegovog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Genšera, uspela u tome da se ne održi mirovna konferencija na kojoj bi učestvovale sve države pobednice u Drugom svetskom ratu, već da se sastanak održi u formatu „4 plus 2“ (dve nemačke države i četiri glavne svetske sile — SAD, Britanija, Francuska i SSSR, koji je u to vreme još uvek postojao).
Kol i Genšer uspeli su da ubede sve učesnike konferencije da pitanje reparacija ostave po strani, a da se potpisani dokument, koji je otvorio vrata ujedinjenju Nemačke, ne naziva mirovnim.
Međutim, prema Stojanovićevim rečima, naučni tim, koje je angažovao Bundestag na zahtev Levice, partije nastale cepanjem nemačke socijaldemokratske partije, sročio je analizu dokumenta.
„Oni tvrde da je taj sporazum, za one koji su ga potpisali mirovni, ali da ne obavezuje zemlje koje ga nisu potpisale. Poljska ga nije potpisala, Grčka ga nije potpisala, mi nismo potpisnici, tako da se taj sporazum, tvrde pravnici, ne može smatrati obavezujućim za države koje ga nisu potpisale“, kaže Stojanović.
Nemačka se, u izbegavanju i odbijanju razgovora (i eventualnih pregovora) o reparacijama koristila mešavinom diplomatske veštine i lukavstva u odnosima sa većim i moćnijim državama i nemilosrdnog pritiska kada se radi o manjim i slabijim, napominje naš sagovornik.
Nema sumnje da će sa takvom strategijom i taktikom nastaviti, pokušavajući da, po svaku cenu, spreči uspostavljanje fronta udruženih žrtava i lavinu zahteva za plaćanje ratne odštete koja bi, i u najnižim iznosima, bila astronomska, zaključuje on.
O ovom tekstu pozabavili smo se samo jednim aspektom ratnih reparacija, onim koja podrazumevaju potraživanja država. sasvim druga stvar su potraživanja pojedinaca i potraživanja za uništeno i opljačkano umetničko blago.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com