Matematičar Stojan Radenović jedini je Srbin na listi najuticajnijih umova sveta, zato što njegove radove citiraju brojni istraživači. Zahvaljujući njemu, Beogradski univerzitet prvi put se našao među 300 najboljih na svetu. On od svega toga nema ništa, ali mu i ne treba jer, kako kaže, ne radi da bi živeo bolje, već pravednije i slobodnije.
Kada ste proglašeni najuticajnijim umom sveta 2015. privukli ste veliku pažnju srpskih medija, koja je trajala svega nekoliko dana. Gotovo niko nije objavio da ste na toj listi i ove godine. Zašto niste podelili tu informaciju, zar Vam ne prija?
— Naravno da mi je prijalo, ali mene matematika u ovim godinama uči istini i jedino me to vodi. Zapravo, živim u dva sveta, jedan je apstraktni svet matematike, tu mi je mnogo lepo, mnogo se dobro osećam, jer to je formalni sistem. Kad izađem iz njega, ne osećam se tako dobro. I ove godine sam ostao na toj listi, što je jako teško, ali tome ne treba pridavati pompeznu važnost. Nisam najveći um, samo me često pominju. „Tomson Rojters“ je odabrao trideset oblasti i u njima našao po sto istraživača, i ja sam ušao na listu matematičara koji su najuticajniji „po pominjanju“, uticaju koji vršim na druge zahvaljujući svom radu. Mnogi u svetu za Srbiju su čuli samo preko uticajnih matematičara Steve Todorčevića, Bobana Veličkovića, Lakića. To su ljudi koji su u Srbiji poznati samo u najužim krugovima. Trudim se da radim da bih živeo pravednije i slobodnije, ne treba da radimo da bismo živeli bolje, meni je u ovim godinama to najvažnije.
U Japanu se matematika radi naopačke, od rešenja deca idu ka postavljanju zadatka. Očigledno su procenili da je to bolji princip za buduće razmišljanje. Kako bi naši profesori gledali na ovo?
— U školama i na fakultetima u Srbiji rade sjajni ljudi, u velikom procentu su dobronamerni, ali pate od toga da oni budu u centru. Profesor ne sme da bude u centru, ni učitelj, đaci treba da budu prvi. Kad đak to shvati, on postaje srećan, nažalost, mi ne poštujemo glavni princip pedagogije — nema prozivanja. Profesor koji dođe na čas, recimo hemiju, otvori dnevnik i kaže: Jovanović Dragan, pričaj mi cink — on nije profesor. Krši pedagoški princip, i zakon mu skreće pažnju na to da frontalno mora da radi sa celim odeljenjem. Frontalni rad omogućava i onima koji nisu učili kod kuće da nauče lekciju. Nisam patio od toga da budem glavni, i zato sam dobro komunicirao sa đacima i studentima.
— Sve sam ispratio. Mediji i Univerzitet posvetili su mi veliku pažnju zašto što je naš državni univerzitet sada na toj listi, mislim da sam maher za školstvo, da bih mogao ministru da dam dobra uputstva, naravno besplatno, pre dolaska kod vas održao sam dva besplatna časa, volim to da radim, smatram da sam u nekoj misiji. Ministar nije našao za shodno da me pita šta mislim. Kad neko dođe na vlast, on odmah uvodi reforme, to je normalno, ali našem školstvu nisu potrebne naročite reforme, samo mala pomeranja. Potrebno je da nastavnici imaju kulturu i odnos sa đacima, da ih ne prozivaju već da ih uče. I da oni uče od njih, da iz škola nestane strahovlada. Druga stvar, matematika se u osnovnoj i srednjoj školi uči pet časova nedeljno, i srpski, to je mnogo. Dovoljno je tri dana po jedan čas, posle toga mogu da prevaziđu i vrhunske svetske matematičare.
Da li je za Vas matematičar zanimanje ili poziv? Od nje može lepo da se živi, ali to očigledno nije Vaš izbor.
— Za mene je matematika aktivnost, odnosno život i ljubav, poziv je to što sam bio profesor, matematika je za mene prvenstveno ljubav. Naši ugledni profesori koji rade po svetu sve su naučili ovde, znanje su dobili besplatno. Oni misle da je uspeh što rade u zapadnim zemljama, objavljuju radove, ali se ne sete da pored rada stave — „Beogradski univerzitet“. Oni misle da su uspešni, a ja mislim da je uspešan čovek onaj koji ima dobrotu i ljubav. Desi se da kada dođu ovde ne umeju da sve kažu na našem jeziku. Danilo Kiš je govorio, ja i u Francuskoj pišem na srpskom. Možete da odlično poznajete strani jezik, da savršeno prevedete Dostojevskog, ali ne možete do kraja da prevedete duh. Ako odete u inostranstvo i tamo ste jako uspešni, ne morate da zaboravite Srbiju.
Kao narod smo skloni čudnim računicama, dva i dva često su pet, a nula nam je uvek pozitivna. Da li tako razmišljamo i kada krojimo državni budžet?
— Jednostavno rečeno, za obične ljude, matematika je izmišljotina, mi u matematici izmišljamo. Prirodne brojeve, 1,2, 3, još i možemo da osetimo našim čulima, u prvobitnoj zajednici kada čovek nije znao da broji, on ubije dve životinje i pokaže ih. I sada u Africi žive plemena za koja je broj 4 beskonačno. Negativni brojevi ne postoje, oni su uvedeni po definiciji. Ekonomske krize nastaju samo iz jednog razloga — iz moralnog. Ekonomski zakoni, nauka koja tumači krize, to je u suštini bacanje prašine u oči. Sve vlade u svetu, i u SAD, u Rusiji i Srbiji, ali i domaćinstva, troše više nego što zarade. Do kriza dolazi zato što trošimo više nego što zaradimo.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com