– Sticajem nekih okolnosti, ovakvih ili onakvih, uviđam da ima previše negativnih ljudi oko mene. I loših. Da li je slučajnost ili nije, da li je svuda tako, može biti, a i ne mora da znači. Sve zavisi. Ipak, čini mi se da je ogroman broj ljudi nesrećan, besan, razočaran, depresivan, a i loši su ljudi.
Prva stvar, novac ne spominjite. Dakle, pare mogu da budu samo izgovor za neku budalu koja ne zna da živi. Ako neko kaže da je nesrećan jer nema para, taj se samo teši, jer ne zna kako drugačije. Taj nema pojma o životu. Znam dosta ljudi koji su jako siromašni, imaju samo jednu kuću i 15 hiljada dinara mesečno. Ali toliko su pozivitni, u svakom pogledu i u svakom trenutku. Ne možeš da ih iznerviraš. Nasmejani uvek. Totalno neutralni i svestrani, uvek rado pomognu bilo šta. Nikad ne provociraju! I pare pozajme, zadnji dinar! Ovim ljudima ja im se – DIVIM!
A ova druga strana,pa… Previše ljudi ima kod kojih vidim jedne te iste osobine i isto ponašanje, da li je ovo slučajno? Ne znam. Rekao bih da nije. Konstantan strah za opstankom koji nikad ne prestaje, ne mogu ni da spavaju, verujem. Konstantna briga da li ce i koliko ce para zaraditi, kako će račune platiti. Bes i mržnja prema državi, kapitalizmu, sistemu i „političarima“, ako mogu tako da ih nazovem, da se ne uvrede ovi pravi sposobni kriminalci, kojima odajem poštovanje.
Dalje, depresija. Ovaj ili onaj oblik, dođe mu isto. Čim treba da krenu na posao ili nešto da rade, spiči ih depresija jaka i počnu da besne i da se nerviraju. A još nisu ni počeli sa radom. Pretpostavljam da sve unapred zamišljaju kako i šta će im se desiti u toku rada, strahuju od budučih problema potencijalnih, stvaraju sebi samo dodatan problem i ništa drugo. Dok nešto rade, jako nervozni i besni, ljudi beže od njih. Često bacaju alat na pod uticajem jakog besa i netolerancije. Jedva čekaju da završe s poslom, što pre – to bolje. Kad završe, tačno se oseti i vidi taj trenutak da im je „laknulo“.
Dalje… Nemoguće je s njima se raspraviti. Drže do svog stava i mišljenja, ne popuštaju ni 1%. Svi drugi su budale. Veoma visok nivo tvrdoglavosti i egoizma, narcisoidnosti. Imaju tu neku čudnu potrebu da ih drugi uvek slušaju, žele da budu glavni jer misle da su najpametniji (ako imate ovakvog šefa na poslu, hebali ste ježa, a ponekad kapitalizam baš ovakve postavlja za rukovodioce).
Dalje… Inače vrlo pljašljivi ljudi (ako ih mogu ljudima nazvati, a da se pravi ljudi ne uvrede). Dakle, u suštini, velike kukavice. Kad naiđe neki autoritet, tresu se pred njima. Ako neko najavi dolazak nadređenog (autoriteta), tresu se i nestrpljivo čekaju da taj trenutak dođe, šetaju od jedne tačke do druge dok im se tresu kolena. Ako dožive nešto loše od autoriteta, gledaju da taj bes što pre iskale na podređenima (radnicima, na primer), jer im onda valjda bude lakše na duši?
Dalje osobine… Zavist. Dakle, jako velika ljubomora prema bilo kome ko postigne nešto malo više u životu. U stvari, ne, ne mora da postigne ništa. Ako komšija napravi novu fasadu na kući (na primer), dotični ima da crkne od muke i da pojede sam sebe. Da se budi u 4 ujutru narednih nekoliko dana, jer je sanjao komsijinu novu fasadu.
Dalje, jako škrti na parama. Preterano.
Pokusao sam da kažem da su sve ove stvari nekako povezane, barem koliko sam ja mogao da vidim. Izgleda da sve potice iz glave. U životu ko cvika – može da se – slika! (aleksandarhakler1992)
Napišite i vi šta mislite o ovoj temi na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com