Dok su ovih dana mediji puni priča o narodnim kuhinjama koje dele tople obroke, ćebad, odeću i obuću i isto tako prepunim prihvatilištima, Pančevo takvih problema nema – jednostavno zato što u gradu na zaleđenom Tamišu prihvatilišta nema. Kad ne mogu da odu kući, kad kuću nemaju, ili kad su gladni a gladni su stalno, pančevački beskućnici se, pričaju, do sada nikom nisu ni obraćali, jer i nemaju kome.
„Sada sam morao. Lično sam išao u Crveni krst i ništa nisu hteli da daju. Bio sam i u opštini da molim da produže da možemo da ovde boravimo. Kažu niko ne može da me primi. Niko nije došao ni da vidi kako ovi ljudi izgledaju, bez jakne, gladni i smrdljivi. Za ovih nekoliko dana koliko smo ovde, niko nije prišao ni komad suvog hleba da pruži…”, priča Dragan Vasić, jedan od trojice beskućnika koje smo zatekli na Glavnoj autobuskoj stanici u centru Pančeva, koja je odlukom Gradske uprave tokom ovih ledenih dana otvorena za ljude poput njega.
Ima ih još, dodaje Vasić, samo se nisu vratili sa debelog minusa i potrage za hranom iz kontejnera. Neki su razasuti i po gradskim budžacima, podrumima, šupama, garažama, haustorima… Koliko ih krstari gradom – ne zna se. On tvrdi da ih ima pedesetak. „Ne postoji evidencija, jer u Pančevu klasičnih beskućnika nema. Sve su to ljudi koji se povremeno pojavljuju i kod nas. Bilo je pokušaja da nađemo rešenje, ali su iz smeštaja odlazili. To su lutalice, ljudi koji ne mogu da se skrase, ima ih i iz drugih mesta, dolaze i iz Beograda, pa odu dalje. Mnoge od njih su porodice odbacile zbog alkoholizma, sitnog kriminala”, kaže za „Politiku” Zoran Albijanić, direktor Centra za socijalni rad u Pančevu.
U ovdašnjem Crvenom krstu pitamo, zašto za njih nema bar kakvog paketa hrane? Direktor Đura Bugarski za naš list objašnjava da po garderobu može da se dođe, ali ne može da se bira, već je na raspolaganju ono što građani donesu, dok uslova za čuvanje hrane nema. Ona se doprema samo u slučajevima vanrednog stanja, što se desilo pre nekoliko godina tokom velikih poplava.
I to je to. Rani mrak je već uveliko pao, napolju steže studen, a najbolja mesta kraj radijatora koji su topli 24 sata već su zauzeta. Njih trojica i jedna poluprazna torba iz koje viri nekoliko načetih kifli iz obližnje kante i flašica vode, dok se odnekud širi miris rakije. Nekolicina putnika koji čekaju prevoz posmatraju sa sigurne udaljenosti, ali se prave da ih ne vide. Radnik obezbeđenja stanice zadužen da se kućni red poštuje kaže da novi, privremeni stanari ne prave probleme, mada su neuredni, ostavljaju kese otpadaka i ambalažu.
Stanica se zatvara u ponoć i otvara u pola četiri izjutra. Pitamo ih kuda onda. Sledi spreman odgovor – u hodnike pančevačke bolnice i Doma zdravlja na sat-dva. A prazan stomak nesrećnog čoveka natera na svako poniženje, pa će po hranu na groblje i kontejner, u prosjačenje…
Iako se u nekoliko navrata pominjalo formiranje svratišta, Pančevo je svoje beskućnike zaboravilo. I ovde kao i u čitavoj Srbiji to su ljudi srednjih godina, ima ih i mladih u ranim dvadesetim, pa i onih sa fakultetom, nekada zaposlenih, sa kućom i porodicom…
„Rodom sam iz Pirota. Život me je naneo u Banat, u selo Jabuku, ali sam ostao bez kuće. Sada sam ovde, a kad nas oteraju ne znam kuda ću na ovoj hladnoći. Po danu sam na groblju, tamo pojedem jedini obrok, šta mi daju i ponesem nešto, koliko stane u džepove”, kaže stariji muškarac, samo u košulji bez šala, rukavica, sa napuklom obućom.
(Olga Janković, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com