U selu Tripkova, u zlatiborskim brdima, škola seoska moderna i lepo uređena. Učionice savremene, objekat solidan, kvalitetna stolarija na prozorima, dvorište prostrano. U sastavu ove četvororazredne škole su i dva lepo uređena učiteljska stana.
Sve na nivou, kao u gradu, ali – škola zaključana. Ni đaka ni učitelja u njoj, već drugu školsku godinu. Bela kuga u planinskim selima uzima danak. Uzalud ta zdrava građevina u Tripkovi kad su joj učionice puste.
Slična priča i u zlatiborskom selu Semegnjevo, na drugom kraju planine. Ni tu u seoskoj školi nema đaka, školaraca je vrlo malo u tom kraju. A zaključana školska zgrada je oronula, počela da prokišnjava. Nećemo valjda dozvoliti da se uruši, rekli su u opštini Čajetina, pa odvojili 150.000 dinara iz budžeta da školu bez đaka u Semegnjevu poprave. Sredili krov, uljudili građevinu, obnovili sve što je trebalo i sada čekaju neko bolje vreme da bude dece za školu u ovom selu.
Nisu ovo jedini primeri praznih planinskih škola u udaljenim zlatiborskim selima. Miroslav Đokić, opštinski prosvetni inspektor u Čajetini, nabraja ovdašnja sela u kojima su poslednjih godina četvororazredne škole pod ključem jer nema učenika: Tripkova, Dobroselica, Semegnjevo, Alin Potok, Gostilje, Mušvete.
– Školski objekti su svuda očuvani i obnovljeni, a učionice i klupe prazne. Recimo, u Gostilju je lepa školska zgrada, sa dva učiteljska stana i lepim dvorištem, selo turističko i s najlepšim vodopadom, ali nijednog đaka u školi već četiri godine. Idu neki odatle u obližnji Ljubiš, čija osmorazredna škola ima jedva trideset đaka, iako pokriva pet planinskih sela. I u Mušvetama je pre deceniju školska zgrada potpuno modernizovana, bilo je u njoj sedam-osam učenika, ali je opet, pošto je malo dece, ostala prazna – kaže za naš list Đokić.
Što se tiče onih koje još nisu potpuno ispražnjene, on pominje da je škola u Željinama trenutno najmanja po broju učenika u celoj opštini, sa svega tri đaka. Za Jablanicu pod Tornikom se, na primer, zna da je po prostranstvu posle Azanje najveće selo u Srbiji, ali i u njoj sada samo dvadesetak učenika. U takvoj situaciji znatno se smanjio i broj učitelja u selima. Nekad je, poredi Miroslav Đokić, svaka seoska škola u ovom kraju imala po najmanje dva učitelja. Danas je to sasvim smanjeno, jedva petnaestak prosvetnih radnika sada uči decu po zlatiborskim brdima. – Neki od tolikih nekadašnjih učitelja otišli su u penziju, drugi prema potrebama raspoređivani u druge sredine. Novi učitelji ovde uopšte nisu primani, iako ih je prilično nezaposlenih na evidenciji užičke službe zapošljavanja, a na Učiteljskom fakultetu u Užicu nove generacije stalno diplomiraju – dodaje ovaj prosvetni inspektor.
Svetla priča u toj poraznoj slici su razvijena zlatiborska sela podno ove planine, u kojima se ne smanjuje broj stanovnika: Mačkat, Kriva Reka, Šljivovica, Sirogojno. Tu su razvijene porodične proizvodne firme, tu domaćini rade i imaju pa mladi ostaju, više je brakova i novorođenčadi, čak i vrtići seoski postoje.
– Opština Čajetina više nego druge ulaže u razvoj sela, puteve i infrastrukturu, daje i značajne subvencije za poljoprivredne proizvodnje, ali u udaljenijim selima i uz to je teško boriti se sa belom kugom, sve većim brojem neženja i staračkih domaćinstava. Potreban je, nema sumnje, jedan ozbiljniji nacionalni program za očuvanje udaljenih sela i delovanje na njegovom sprovođenju, jer će nam, u protivnom, planinska područja i dobar deo teritorije ostati ispražnjeni – apeluje Miroslav Đokić, koji svojim poslom stalno krstari ovim krajevima.
(Branko Pejović, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com