Srbija po površini nije velika zemlja, pa su joj spram toga i mineralni resursi. Stranac ne može posao da napravi bez pomoći države jer nema ni rudnika, ni prerade, ni ičega što nije usklađeno sa prostornim planom Srbije.
Pošto je u junu u Beogradu održana Evropska konferencija o rudarstvu i geološkim istraživanjima, ovaj grad će u oktobru biti domaćin i generalnog godišnjeg skupa organizacije Evropskih geoloških zavoda (EGS). Glavna tema njihovih zasedanja, na kome će učestvovati i predstavnici SAD i Kanade, jeste potencijal mineralnih resursa Srbije.
Podaci pokazuju da je u poslednje vreme značajno porastao interes inostranih kompanija za geološka istraživanja, što je Srbiji donelo i dodatna sredstva u budžet.
Nedavna Evropska konferencija o rudarstvu i geološkim istraživanjima okupila je više od 160 delegata iz cele Evrope, ali i Kanade, Azije i drugih delova sveta. Stručnjaci su Srbiju ocenili kao atraktivnu za geološka istraživanja, a ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić kaže da u našoj zemlji već postoje ozbiljne rudarske i geološke aktivnosti.
Danas u Srbiji, po Antićevim rečima, postoji 250 eksploatacionih i više od 110 istražnih polja, što će samo u ovoj godini doneti oko 60 miliona dolara investicija u istraživanju. To je, kako je ocenio, za jednu relativno malu državu ozbiljna brojka i dokaz da u Srbiji rade ozbiljne inostrane kompanije.
Da li to što je EGS 2015. godine u svoje članstvo uključio i Geološki zavod Srbije, koji će biti domaćin oktobarskog skupa, iako Srbija nije članica EU, više ukazuje na našu potrebu da predstavljanjem potencijala probamo da privučemo investitore u ovoj oblasti, ili je više naum Evrope da sebi približi resurse Srbije? Ili su se interesi poklopili?
Na ovo pitanje Sputnjika, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu dr Rade Jelenković smatra da nije reč o pojačanom interesovanju sveta za nas, već o normalnim aktivnostima koje se dešavaju u oblasti geologije koju ne čine samo mineralni resursi nego i proučavanje geološke građe koja se ne nalazi samo u granicama jedne države već se uvek proteže i na više susednih.
„Jednostavno saradnja koja postoji na tom naučnom nivou na prostoru koji deli istu geološku građu terena je povod za sve ovo“, kaže Jelenković.
On ne spori da smo mi, u svakom slučaju, interesantni u pogledu mineralnih resursa, bakra i zlata pre svega i podseća da su dve najveće svetske kompanije zainteresovane za te sirovine. Dodaje, međutim, da to nije ništa spektakularno, niti veliko.
„Srbija je, pre svega, mala zemlja, koja sa 88.000 kilometara kvadratnih površine ne zahvata veliki deo svetskog kopna, tako da i ukupne količine mineralnih resursa koje se kod nas nalaze nisu spektakularne ni posebno velike u svetskim razmerama“, napominje profesor koji je najveći deo svog naučnog rada posvetio upravo mineralnim sirovinama.
On ukazuje da ti resursi predstavljaju mineralno-sirovinski potencijal spram površine naše zemlje i broja stanovnika koji imamo.
„Ono što je jako dobro jeste što su poslednjih godina kod nas prisutne inostrane kompanije koje imaju veliki kapital i veliko iskustvo u istraživanju. One su došle do pronalaska nekoliko novih ležišta za koje mi ranije nismo znali, tako da sa tog aspekta mi jesmo interesantni, ali ništa više nego u odnosu na druge delove sveta“, smatra Jelenković.
Tamo gde postoji mineralni potencijal prisutne su i strane kompanije koje taj potencijal istražuju, zaključio je on.
I naš ekspert u oblasti rudarstva i geologije, nekadašnji pomoćnik ministra energetike, Zoran Teodorović, smatra da Srbija ne spada ni u bogate, ni u siromašne zemlje rudnim bogatstvima. To je ilustrovao brojkama o bakru.
„Ako uzmete našu proizvodnju bakra, u najboljim danima smo pravili 100.000 tona. Ako vam kažem da samo jedna poljska kompanija u samoj Evropi pravi 500.000 tona onda vam je jasno da ti naši brojevi na evropskom tržištu ne predstavljaju bog zna šta“, kaže Teodorović za Sputnjik.
Među perspektivnim toliko da njihov značaj premašuje granice naše zemlje, on vidi samo ležišta litijuma i najnovija nalazišta zlata i bakra kod Bora.
„To što radi Rio tinto u Jadru i Nevson u Boru su dva projekta koji mogu da imaju značajniji progres“, smatra on i dodaje da je sasvim prirodno da onaj ko ima sredstva, znanja i kapital, želi da učestvuje u nečemu što je atraktivno. Tu on vidi i antimon.
„Nije nepoznato da je Zajača, dok je proizvodila 1.500 do 2.000 tona antimona godišnje, predstavljala tri odsto svetske proizvodnje. Antimon nema veliko tržište, ali je redak“, kaže Teodorović, ubeđen da će antimon biti mnogo atraktivniji za tržište Evrope nego za nas.
Podsetio je da je EU izdvojila 13 elemenata koji su kritični za snabdevanje njenog tržišta i da je među njima i antimon, jer 90 odsto svetske proizvodnje i tržišta antimona u svetu drži Kina i, ako hoće, može da utiče na tržište.
On podseća i da uz sva dosadašnja istraživanja, nijedan rudnik metala nije otvoren od 2000. godine. U industriji metala za realizaciju projekta od ledine do rudnika potrebno je minimum sedam, pa i 15 godina, napominje Teodorović.
Na pitanje da li država koja je po ustavu vlasnik prirodnih resursa ima mogućnost da ograniči eksploataciju ukoliko licencu za to dobije strana firma i ima li bojazni da ćemo ostati bez tih resursa, on smatra da „politička elita treba da traži optimalnu poziciju za državu“.
On, ipak, napominje da ni stranac ne može posao da napravi bez pomoći države jer nema ni rudnika, ni prerade, ni bilo čega, a da to nije usklađeno sa prostornim planovima Srbije.
„To vam je sistem spojenih sudova. Onaj ko vodi državu, uvek može da oblikuje interese i to je dobro. Da svi mi imamo benefit od toga“, zaključio je Teodorović.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com