Pa šta ako bi kosovski Albanci ušli u Skupštinu i Vladu Srbije!?

Tragedije su teške. Ali ih je moguće preživeti. Nekada je jedino rešenje — nadživeti ih. Kada vreme zaleči sve i kada se u nekim novim okolnostima donose odluke. Nasuprot tome, epidemija beznađa je najčešće put bez povratka. U svakom pogledu. Tragično i beznadežno nije isto.

Ovo treba imati u vidu prilikom postavljanja pitanja: „A šta bismo mi radili sa Albancima?“. Njih dva miliona, pa osamdeset poslanika u Narodnoj skupštini, pa ministri, možda i premijer… To su neki novi–stari „argumenti“ zagovornika „konačnog rešenja“, „sveobuhvatnog sporazuma“, „razgraničenja“.

„Argumenti“ pod navodnicima, pošto je ovakav pristup u dobroj meri natopljen rasizmom. Rasizam se ne može i ne sme legitimizovati. Rasistima se neće svideti, ali moraju poverovati: Albanci su ljudi kao i svi ostali, sa željama i nadama, razočarenjima i podozrenjima, ljubavima i verolomstvima, radovanjima i tugovanjima. Sa korumpiranim političarima, međusobno zavađenim, posvađani oko niza pitanja. Niti su Albanci ono što su nacisti nazivali Untermenschen, niti su nekakvi „nadljudi“.

Pa šta ako bi albanski poslanici sedeli u Skupštini ili Vladi Srbije!?

I teorija i praksa pokazuju da je institucionalni način rešavanja problema kakav je kosovski — najbolji. Zašto bi „naši“ i „njihovi“ poslanici diskutovali o tome u Evropskom parlamentu, po parlamentarnim skupštinama međunarodnih organizacija, a da to ne mogu činiti u Narodnoj skupštini Republike Srbije!?

Albanska politička elita odbija takvu mogućnost. Realno, takav scenario je, posmatrajući iz današnje perspektive, gotovo nemoguć, verovatnoća se meri promilima. Ali ako do toga dovede neki rasplet, ne vidim nijedan razlog zašto bi Srbija to trebalo da odbija.

Šta ako bude neke velike „političke bure“ među Albancima? Da li potencijalni sukob narko kartela može uzrokovati građanski rat? Dokle će Zapad uspevati da održi privid političke stabilnosti u uslovima kada institucija gotovo nema?

Sovjetski komunisti su imali velike ambicije kada je na čelo izabran Konstantin Černjenko. Ko je mogao pretpostaviti da će ga ubrzo zameniti Gorbačov i da za svega sedam godina te države više neće biti? Ko je mogao pretpostaviti u trenutku „velikog praska“ 2004. godine i naglog proširivanja EU na Istok, da će deceniju kasnije razgovori počinjati sa pitanjem dezintegracije i izlaska Velike Britanije iz tog saveza? Ko je u jesen 2008. godine pretpostavljao kako će vrlo brzo čitavo tuce država povući prethodnu odluku o uspostavljanju bilateralnih odnosa sa Prištinom?

Istorija beleži razne dramatične obrte. Živimo u takvom vremenu. Ukoliko se okolnosti dodatno promene i u neko dogledno vreme makar i jedan albanski političar pokaže želju da se kandiduje na izborima za Skupštinu Srbije — dobrodošao je. Mirësevini!

Neverovatno je i licitiranje brojevima. Populacija Kosova i Metohije kopni, izražene su masovne migracije ka zapadnoevropskim zemljama, pretpostavlja se da tamo nema više od milion stanovnika.

Izbornom terminologijom govoreći, u Srbiji u proseku glasa oko 3.8 miliona birača, a na KiM za albanske političke partije oko 700.000, što kada se u obzir uzmu i distribucija glasova i raspodela mandata iznosi oko četrdesetak mesta u Skupštini Srbije. Duplo manje nego što se u „analizama“ navodi. Taman i da formiraju jedinstven klub, u onim okolnostima iz 2007. ili 2012. godine bili bi četvrti po broju poslanika. Kolika to može biti pretnja po državu i interese većinskog naroda?

Međutim, u svemu ovome očituje se daleko značajniji problem, suštinskog karaktera. Aleksandar Genis, u proznom delu „Kosmopolita“, navodi:

„Poslednjih dana Prvog svetskog rata u štabu tevtonskih saveznika vodio se zanimljiv razgovor. ’Situacija je tragična‘, rekao je nemački general, ’ali nije beznadežna‘. ’Ne‘, suprotstavio mu se austrijski general, ’situacija je beznadežna, ali nije tragična‘.“

Za Nemce, rešene da legitimizuju poziciju velike sile u međunarodnim odnosima, sa ambicijom da postanu i prvi među jednakima u ekskluzivnom klubu ključnih aktera svetske politike, gubitak rata je značio veliku tragediju. Ipak, opstala je država!

Izgrađene institucije, istrajavanje na istorijskom kontinuitetu i vera u sebe nisu istovremeno značili i nastup beznađa. Bili su spremni da nastave borbu drugim sredstvima. To su učinili i posle poraza u Drugom svetskom ratu. Na nesreću cele Evrope, tridesetih godina 20. veka sve je otišlo u rđavom smeru, što zbog unutrašnjih prilika, što zbog katastrofalne netaktičnosti sila pobednica. Delimično i zbog agresivne Hitlerove kampanje koja se temeljila na beznadežnosti prethodnog i novoj nadi u buduće, njegovo.

Sa druge strane za Austrougarsku je onakav kraj rata donosio potpuno beznađe. Dunavska monarhija je do početka Velikog rata funkcionisala sa sve više problema, nije pronađena uspešna formula za odnos između centra i periferije, separatističke težnje su postajale sve izraženije.

Jovan Dušanić objašnjava kako je u BiH, na primer, tri puta više izdvajano za policiju, nego za školstvo. Posle 1878. godine Srbija je više škola otvorila na području ponovo pripojenih okruga — Niša, Vranja, Prokuplja i Pirota, nego austrougarske vlasti u celoj BiH. Imperiju je čuvala policija, tajna i uniformisana, a ne neki drugi vidovi zajedništva. Otuda i beznađe da se „habzburško prostranstvo“ može održati.

Austrijanci su ostali bez svoje velike države. Samim tim i bez mesta na kontinentalnoj pozornici. Beč je preko noći postao politička periferija. Ispostavilo se da je deo austrijske političke elite, nasuprot mišljenju neimenovanog generala, rasplet shvatao više kao tragičan, pošto se zalaganje za Anšlus pojavilo već dvadesetih godina 20. veka. Nisu želeli da pristanu na beznađe. I to najpre u redovima Socijaldemokratske partije. Geopolitička kompenzacija za raspad Austrougarske tražila se u ujedinjenju sa Nemačkom.

Do toga je, u značajno drugačijem ambijentu nego što su socijaldemokrate zamišljale, došlo marta 1938. godine. Na njihovu žalost, u onom nesretnom vremenu. Ostaje otvoreno koliko je raspisani referendum bio demokratski i slobodan, ali ostaje i činjenica da je glasalo oko 4.5 miliona ljudi (ukupna populacija Austrije iznosila je tada oko 6.5 miliona), od čega je potvrdan odgovor zaokružilo rekordnih 99,75 odsto glasača. Kada se u beznađu traže rešenja obično ispadne tako.

Da li je za Srbiju razvoj „kosovskog slučaja“ poslednjih četvrt veka tragedija ili beznadežnost?

Ako sve shvatimo kao tragediju, to ne znači i da ćemo ostati bez rešenja. Rešenje treba tražiti, a svoju poziciju strpljivo graditi. Što se rušilo četvrt veka ne može se preko noći popraviti. U ovoj fazi je neophodno oslanjati se na „zdrave grane“, pre svega na Rezoluciju 1244, tvrdo insistirati na svojim pravima i tuđim obavezama, jačati institucije, vratiti političke i druge tokove u „korito zakonitosti“.

Time pokazati da je opstala država, ne samo kao geografski pojam, već i kao politički subjekat. Sa punim suverenitetom, samostalnošću u donošenju odluka, spremna da zaštiti svakog građanina svoje zemlje. Naravno, i Albance, ako zaštitu zatraže. U sledećoj fazi posvetiti se utvrđivanju univerzalnih vrednosti koje branimo i tradicije koju baštinimo. Bez institucija i zakona to ne može. Voluntarizam neće doneti rezultat.

I zašto te vrednosti ne bi mogle biti prihvatljive i za ostale narode? I za deo Albanaca! Oni upravo i beže sa Balkana zato što ne žele da žive u kriminalnim sistemima, gde se zakon ne poštuje mnogo, a nekada cenjene vrednosti više ne znače apsolutno ništa. Tragediju možemo nadživeti. A kada to učinimo, i drugi će nam prilaziti. Što te ne ubije, to te ojača.

Nadživeti sve i pronaći rešenje je znak snage. Sa snažnima svi hoće. Ako sve shvatimo kao beznadežnost, a što su nam mnogo pre ovih domaćih „eksperata“ sugerisali razni inostrani konsilijeri, rešenja neće biti.

Nema života bez nade! Onda takvi nećemo moći ni sami sa sobom, a kamoli sa drugima. Onda nam neće biti samo problem Albanci, već i svi ostali. Beznađe je znak slabosti, a na slabe se ostrvljuju, kida od njih ko šta može ili koliko hoće. U beznađu nema budućnosti.

Zapisali su optinski starci:

„Ne opominjite se sa prekorom onoga što je prošlo, inače će se i Gospod opomenuti i zatražiće od vas ono što vam je oprostio.“

Srpska tragedija je velika. Ogromna. U određenoj meri, odgovorni smo za to što nam se desilo. Istovremeno, to što smo u tragičnoj situaciji znači i da smo te svoje odgovornosti debelo platili. Nema dalje kuda. Nema više. Ispovedili smo se, kajemo grehe.

Da imamo na umu savet iz Optinske pustinje: ako i dalje nastavimo sami sebe da korimo zbog onoga što je bilo, sami sebe plašimo pitanjima tipa: „A šta ćemo sa Albancima?“, ostaćemo i bez ovoga što imamo. Uzeće nam Gospod i ono što nam je ostavio.

Beznadežnost je greh veći od ostalih grehova koje na leđima nosimo. Širiti beznađe još i više od toga.

Da bismo nadživeli tragediju ne treba se pitati: „A šta ćemo sa Albancima?“, već: „Kako nadgraditi ono što imamo?“. Tako ćemo doći i do odgovara šta i kako sa Albancima. Neka rešenja će se pojaviti i sama od sebe.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com