Potpredsednik SAD Džo Bajden je tokom posete Beogradu izjavio saučešće porodicama žrtava američkih i drugih NATO pilota iz 1999. godine, ali ta izjava ne podrazumeva ni izvinjenje, niti kajanje, ocenjuje se u komentaru nemačkog radija Dojče velea.
Uz navod da je Bajden 90-tih želeo da američke bombe što pre padnu na Beograd, novinar DW Dragoslav Dedović pita se šta njegove reči saučešća zaista znače posle 17 godina.
Kako kaže, od dobrih momaka očekuje se u svakodnevici da upute izvinjenje kada nekome slučajno stanu na nogu, ili namerno bombarduju neku zemlju, a Bajden se nije izvinio, već izjavio saucešce porodicama žrtava.
„Teško da ljudi u Varvarinu mogu prihvatiti taj gest dobre volje. Jer dolazi prekasno. I jer slute da nije dovoljan, pošto ne sadrži stvarnu empatiju, već je deo formule za izražavanje trenutnih političkih očekivanja Beograda i Vašingtona. Reč je o odnosima država, a ne o stvarnom ljudskom saučešću“, kaže se u komentaru.
Kako se konstatuje, Bajdenova izjava ne podrazumeva ni izvinjenje, niti kajanje.
„Obama se nije pokajao zbog Hirošime, zašto bi Bajden zbog Varvarina?“, pita se autor komentara DW.
Političari upotrebljavaju moralne skrupule kao što muzičar bira dirke na klavijaturi. Poneko, doduše, promaši intonaciju, ali poveruje li čovek da je političaru žao kada kaže da mu je žao – on je neizlečivo politički naivan, navodi se u tekstu.
U ovom slučaju, radi se o sitnom političkom ustupku Vučiću koji, prema oceni Dojče vele, najavljuje krupnije Vučićeve ustupke, a Vašington od Beograda očekuje, na primer, otopljavanje odnosa sa Prištinom sve do cene priznavanja nezavisnosti i istovremeno hlađenje odnosa sa Moskvom.
To je svakako racionalno jezgro Bajdenove izjave saučešća koja, kako se navodi, u srpskoj tradiciji ima smisla u prvih 40 dana, a posle 17 godina postaje kuriozitet, a ne politički događaj.
Stoga nije čudno što, prema prvim anketama, skoro 90 odsto građana smatra da Bajdenova izjava neće ništa promeniti u srpsko-američkim odnosima, ili će ih čak pogoršati.
Međutim, kako se navodi, postoji vrsta pseudoreligioznog očekivanja dobrih ljudi po kojem je izraz žaljenja prvi korak ka istinskom pomirenju.
Ta vrsta duhovnog stava, ukoliko je iskrena, ima svoje militantno jezgro. Političari koji se kaju nad grobovima žrtava, za čije proizvođenje i sami jesu delom odgovorni, nisu tako retka pojava, navodi se u tekstu i dodaje da je svima, kada se spomene političko pokajanje, pred očima Vili Brant koji je kleknuo u Varšavi.
Pritom zaboravljaju da Brant nikada lično nije bio odgovoran ni za jednu poljsku ili jevrejsku žrtvu, jer je bio protivnik Hitlerove politike i emigrant, već je na sebe preuzeo tuđu krivicu.
„Uvek se iskreno stide pogrešni, uvek se kaju najbolji – oni na čijim rukama nema krvi“, kaže se u komentaru DW.
Autor teksta ipak, kaže da priznaje da je bolje Vučićevo žaljenje zbog srebreničkih žrtava u ovoj deceniji, nego njegovo pozivanje na obračun sa „neprijateljima srpstva“ iz 90-tih godina.
Bolje je, takođe dodaje, kada hrvatski predsednik poseti Jasenovac i izrazi žaljenje zbog žrtava, nego kada – kao 90-tih – svesno svede broj žrtava na karikaturalnu numeričku vrednost.
Napokon, nije po sebi loše ni to što je Bajden izrekao, navodi autor teksta čiji problem sa Bajdenom, kako objašnjava, počinje u interpretaciji koju je izazvao.
Iz zapadne perspektive, kako se kaže, mali korak Bajdena preti da se pretvori u priželjkivani veliki korak za covečanstvo.
Iz perspektive mnogih ljudi u Srbiji, što pokazuju i prve reakcije u društvenim mrežama, neće se promeniti skoro ništa u ambivalentnim srpsko-američkim odnosima, pa i ako se promeni, onda to neće biti u pozitivnom smeru.
Sa stanovišta Amerikanaca, Bajden je pružio ruku, a srpska strana ne veruje u to što mu piše na dlanu, navodi se u tekstu.
I najduže putovanje počinje prvim korakom, kaže kineska poslovica. Druga, neizrečena polovina poslovice kaže da će ovaj prvi korak učinjen na osnovu aktuelne političke logike značiti i poprilično beznačajno putovanje, zaključuje se u komentaru DW.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com