Vozač gradskog autobusa u Beogradu Zoran Jovanović na svom Fejsbuku podelio je anegdotu sa posla koja će vas naterati da se zamislite. Ispričao je kako je pomogao jednom učesniku u saobraćaju i objasnio zašto je to učinio, a njegovi razlozi ostaviće vas bez reči. Njegov status prenosimo u celosti.
„Zaustavljam se na semaforu koji dugo drzi crveno. Taman se spremih da uzmem telefon, kad sam video jednog slepog coveka kako stoji pokušavajući da pređe ulicu. 40+ godina, često ga viđam po gradu. Stoji i priča. Ali ne zato sto je lud, vec zato što ne vidi da oko njega nema nikoga ko bi mu rekao koje je boje svetlo na semaforu. Preko puta njega pandur koji čačka telefon, te povremeno baci pogled na slepca, ali ne reaguje. I ne, ovde se ne radi o tome da su svi panduri loši. Ni svi vozači ili putnici. Ovaj pandur jeste govno. Na brzinu upalim sva 4 i istrčim iz busa. Priđem slepcu i kažem mu da je zeleno i da ćemo zajedno. Svojom desnom šakom je čvrsto stisnuo moju levu mišicu.
Zaustavljam se na semaforu koji dugo drzi crveno. Taman se spremih da uzmem telefon, kad sam video jednog slepog coveka…
Posted by Zoran Jovanovic on Saturday, November 25, 2017
Nemoć…od svih stvari koje sam u životu doživeo, nemoć je definitivno najgora. Nemogućnost da uradiš nešto, funkcionišeš, da uvek zavisiš od nekog drugog. Držeći me za mišicu, prinuđen je da mi veruje. Meni, potpunom strancu. Ja nisam slep, ali ja takođe verujem, ali zato što želim. Želim da verujem da ima dobrih pandura, šofera i putnika. I ta moja vera me jeste koštala, ali ja taj raćun svesno plaćam. Kažu mi prijatelji da sam glup, jer nemam nameru da prestanem. Ortak mi je skratio ribu, ortaci su me skratili za lovu i generalno često ostajem kratkih rukava. I opet ponavljam da ne želim da prestanem, jer verujem da je vera ono što nas održava u životu. Vera u bilo šta. To što ti srce kuca ne znači da si živ. Ono što mene čini živim jesu Vera, Nada, Ljubav i Stav! To su moji Otac, Sin, Sveti duh i Amin…!!!“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com