Hrvatska blokada otvaranja Poglavlja 23 u pregovorima Srbije i EU pravno nije održiva, ocenjuju sprski pravnici koji smatraju da je hrvatski zahtev da Srbija ukine svoju nadležnost za procesuiranje ratnih zločina izvršenih na teritoriji cele bivše Jugoslavije potpuno neosnovan.
Nadležnost Srbije, kako kažu, zasniva se na principu međunarodnog prava o univerzalnoj nadležnosti, koje poznaje i sama Hrvatska, ali i većina država Evrpske unije.
Pravni zastupnik Vlade Srbije u Hagu Saša Obradović smatra da ne postoje osnovi da Srbija izbaci pomenutu nadležnost iz svog zakona, ukazujući da je naša međunarodna obaveza da gonimo izvršioce krivičnih dela ratnih zločina, bez obzira na njihovu nacionalnu ili etničku pripadnost, baš kao što tu obavezu ima i Hrvatska.
Podsećajući da je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za procesuiranje ratnih zločina iz 2003, kojim je određena funkcionalna nadležnost tužilaštva specijalizovanog za ratne zločine, Obradović je naveo da su te odredbe u skladu sa Krivičnim zakonikom koji poznaje univerzalnu nadležnost, a koja predviđa da se u domaćoj državi sudi strancu koji učini krivično delo u inostranstvu.
Univerzalna nadležnost je, kako je objasnio, tekovina međunarodnog humanitarnog prava i nešto što Međunarodni Komitet Crvenog krsta preporučuje svim državama.
„Sličnu vrstu definicije nadležnosti ima Francuska za teritoriju bivše SFRJ i Ruandu za događaje iz 90-tih godina, i Velika Britanija za ratne zločine izvršene na teritoriji Nemačke tokom Drugog svetkog rata. Pored toga, veći broj zemalja iz EU takođe poznaje univerzalnu nadležnost, kakvu je poznavala i SFRJ kada su se ti zlocicni i dogodili, tako da u našim odredbama nema ničeg spornog sa pravne tačke gledišta“, naglasio je Obradović.
Istu takvu univerzalnu nadležnost poznaje i zakonodavstvo Hrvatske, navodi Obradović i ističe da je težnja da se ovaj član ukine došla u vreme kada se završavao spor između Hrvatske i Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Tada su, kako je naveo, hrvatski državni organi mogli da vide koliko sprska strana poseduje podataka o zločinima koji su izveršeni na teritoriji Hrvatske prema „licima koja su bila srpske etničke pripadnosti“.
Obradović smatra da bi, kad bi Hrvatska uspela u svojoj nameri, Srbija bila blokirana da vodi istrage za neke zločine izvršene u Hrvatskoj protiv Srba, i upozorio da, prema njegovim saznanjima, u Hrvatskoj postoji samo jedna pravosnažna presuda protiv jednog optuženog za ubistva – u toku i po završetku operacije Oluja.
Prema njegovom mišljenju, Hrvatska koristi svoj položaj koji ima u EU da bi ucenjivala Srbiju da te odredbe da izbriše, a suština je, kako je naveo, da „međunarodno pravo ne zabranje državama da zasnivaju ‘exteritorijalnu nadležnost’ u krivičnim stvarima“.
On je takođe podstio da je Hrvatska preko svoje Akademije pravnih nauka pokušavala da Evropskom parlamentu ukaže kako se navodno ne radi o univerzalnoj nadležnosti na srpskoj strani, već o „hibridnoj nadležnosti“, jer je to, navodno, nadležnost takvog tipa da se odnosi samo na teritorije susednih država.
„A zašto bi se odnosila na Mađarsku, kad znamo da u Mađarskoj nije bilo rata, ili na Rumuniju…Naravno da će se odnositi na bivšu Jugoslaviju gde su zločini počinjeni“, primetio je pravni stručnjak.
Ističući da je univerzalna nadležnost, koja je po svojoj definiciji najšira nadležnost i obuhvata sve teritorije svih država sveta, Obradović je ukazao da je teško iz toga logički izvesti zaključak da Srbija pominjanjem teritorije SFRJ navodno „širi“ svoju nadležnost.
„Srbija ne širi ništa“, naglasio je Obradović napominjući da bi, sve i kad bi Srbija ukinula ta dva člana, ona i dalje mogla da sudi nekom hrvatskom državljaninu koji se nađe na njenoj teritoriji – na osnovu odredbi o univerzalnoj nadležnosti iz Krivičnog zakonika.
Prema njegovim rečima, hrvatski stručnjaci su napravili veliku grešku svojim potezima, jer nisu uvažili tu elementarnu logiku, pa sad, kako je naveo, verovatno zbog svoje javnosti, traže bilo kakav izlaz iz ove priče.
On je istakao da pravni osnov da Hrvatska traži brisanje pomenutih članova upšte ne postoji.
„Ako neki odnos nije zabranjen međunarodnim pravom, vi ne možete traziti od neke države da takvu neku vrstu odnosa ili nadležnosti ukine“, naveo je Obradović ukazujući da hrvatski srtučnjaci sada ističu politički argument – dobrosusedskih odnosa.
U Hrvatskoj stručnoj javnosti od skoro se može čuti da sprski Zakon nije suprotan nekoj normni međunarodnog prava, ali da je „zasigurno suprotan pregovaračkom okviru koji Srbija ima u pretpristupnim pregovorima za ulazak u EU, koja zahteva da se mora voditi računa o regionalnoj šaradnji i dobrosusedskim odnosima“.
Obradović smatra da dobrosusedski odnosi ne bi bili narušeni time što Srbija sprovodi istrage ili suđenja za ratne zločine, jer je to ionako naša međunardona obaveza koju od nas zahteva i Haški tribunal.
„Suština stvari je da se Srbija zalaže za regionalnu saradnju u toj oblasti, a ne za ukidanje i blokiranje nadležnosti drugih. To nije u skladu sa zajednickcom saradnjom i zajedničkim gonjenjem osumnjičenih za ratne zločine“, istakao je Obradović.
On ne veruje da bi Hrvatska mogla da ubedi, kako je naveo, bilo kog ozbiljnog pravnika u bilo kojoj ozbiljnoj evropskoj ili međunarodnoj instituciji u svoje tvrde da Srbija negde greši.
„Jedino što mogu jeste da vrše pritisak blokadom za otvaranja poglavlja 23“, zaključio je on.
Da nema pravnog osnova za brisanje članova o specijalnog nadležnosti sprskog tužilaštva smatra i profesor Pravnog fakulteta univerziteta u Beogradu Milan Škulić.
„Hrvatska insistira na nečemu što nije retkost u evropskom krivičnom pravu i na nekim normama koja poseduje u svom zakonodavstvu.
Ali ono što njoj smeta je više vezano za politickce aspekte, a to je što Srbija ima mogućnost da sudi i za zločine učinjene u Hrvatskoj tokom građanskog rata“, smatra Škulić.
On smatra da Hrvatska preteruje i greši, sa svojim zahtevima, jer, kako je naveo, zaboravlja da se najveći broj zločina dogodio na teritoriji bivše Jugoslavije u vreme kada Hrvatska nije ni postojala kao posebna država.
„I sa tog aspekta je sporno zašto bi Hrvatska jedina bila nadležna za suđenje za zločine učinjene na onoj teritorji koja je nekada bila teritorija SFRJ, a kasnije je posla njena“, naveo je Škulić.
Kao neprincipijalnost Hrvatske, profesor je naveo primer iz sudske prakse. Hrvatskoj, kako je podsetio, nije nimalo smetalo što se nadležnost, koju sada osporava, primenjivala za zločin na Ovčari prema optuženima (sprske nacionalnosti) koje je Odeljenje za ratne zločine u Beogradu osudilo na stroge kazne.
Nezadovoljnstvo je, kako je ukazao, došlo kada je u Beogradu jedan hrvatski državljanin osuđen po tom principu.
Škulić smatra takođe da u Hrvatskoj nema mnogo volje da se suoči sa zločinima sopstvenih državljana jer, kako je rekao, „ono što je za nas građanski rat, za njih je domovinski rat“.
„Zbog toga bi se postavilo pitanje ko bi sudio počiniocima zločina, ako sud u Beogradu ne bi više mogao da sudi“, naveo je provesor.
Škulić je zaključio da Hrvatska insistira više na političkim nego na pravnim razlozima i „koristi svoju poziciju u EU da svoje političke događaje odene u tobož pravno ruho i tobož evropske standarde“.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com